Епархија Нишка, возглављена својим Предстојатељем владиком Јованом, у склопу припрема за прославу великог јубилеја 1700-те годишњице доношења Миланског едикта, током ове 2012. године покренула је читав низ пројеката од којих сваки понаособ заслужује посебну пажњу. Један од тих пројеката о коме овде намеравамо рећи неку реч имао је своју промоцију објављивањем првог тома Дела св. Јована Златоустог — пројекат који без имало бојазни да ћемо претерати можемо назвати капиталним, и који ће, с обзиром на грандиозан обим корпуса дела св. Јована — потрајати.
Наравно, поменута грандиозност обима Дела св. Јована никако није последица његове скрибоманије, насупрот, она је последица фасцинације слушалаца његовим беседама. Та фасцинација је била толика да је на његовим проповедима било и по два-три брзописца који су помно хватали сваку његову реч. Неке од тих „записа“ он је касније редиговао, а неки су остали „недотерани“ и као такви касније депоновани у библиотеци Константипољске Патријаршије. И управу то икрсава први проблем са којим се суочава сваки покушај уобличавања Златоустовог „корпуса“ у целину, па и овај Епархије нишке. Наиме, библиотека Констатинопољске Патријаршије је у осмом веку страдала у пожару. Стога учени константинопољски патријарх Фотије, који је живео у деветом веку (810.-893.), у својој чувеној Библиотеци не говори о целини корпуса св. Јована, него о појединим његовим делима која је читао (помиње их под бројевима 25, 86, 172-174, 270, 274, 277). Дакле, списи којима ми данас располажемо не потичу из те „изворне“ збирке, него су то копије из различитих манастирских или приватних колекција и библиотека, прављене у најразличитије сврхе. Поједини списи св. Јована (а и списи њему приписивани) најчешчће су улазили у различите зборнике текстова, на основу којих су касније, готово одмах по открићу штампе, издавачи кренули у објављивање Дела св. Јована.Ми се овде нећемо бавити исцрпним приказом тог процеса, заинтересованог читаоца упућујемо на одличан чланак И. Л. Хлинове „К вопросу о сложении корпуса творении Иоанна Златоуста“, Весник ПСТГУ, стр 31-54. Не можемо, међутим, а да не поменемо издање сир Хенрија Савилија (Henry Savile 1549-1622), које уједно представља и први покушај објављивања целокупних дела. Сир Хенри је био веома образована личност са најразличитијим сферама интересовања. Добро је знао грчки, бавио се Еуклидовом геометријом, преводио Тацита, утемељио две катедре на Оксфорду, једну за геометрију, и другу за астрономију — истинска страст му је, међутим, била бављење Јованом Златоустим. Сам је путовао је по европским градовима трагујући по тамошњим библиотекама за његовим списима, а ангажовао је и известан број пријатеља који су му помагали у том послу. Резултат је био осмотомно издање Sancti Ioannis Chrysostomi Opera, graece, Octo voluminibus. Etonae, in Collegio Regali, excudebat Joannes Norton, 1613. Грчки наслов (у преводу) гласио је: Међу светима Јована архиепископа Констатинопољскога, Златоустога, од пронађенога томови од 1 до 8, издати трудом и о трошку Хенрија Савилија са старих преписа. Куриозитет овога издања био је што је оно било на грчком, без превода на, рецимо латински, те је дакле било намењено искључиво специјалистима. Осим тога, сир Хенри је на њега потрошио читаво мало богатство, што га је у очима његових савременика (а нарочито његове жене) чинило правим чудаком.
Готово истовремено, у Француској је учени језуита Дисеj Фротон (Duceaeus Fronton) 1614. године отпочео објављивање свог издања Дела св. Јована које је садржавало како грчки текст, тако и превод на латински. Сам је преводио на латиски дела која до тада нису била преведена, а такође и писао коментаре. Он, међутим, није имао на располагању средства која и Савилије, те се рад одужио, а превремена смрт га је, након објављена четири тома, онемогућила да започети посао оконча. Његов рад наставио је Фредерик, а завршио Клаудије Морел. На шест томова Фронтона и Фредерика Морела, Клаудије Морел је додао још шест, тако да је на крају, 1636. године, издање је имало укупно дванаест томова in folio. Управо ово издање постало је основа за сва каснија издања Златоустових дела.
У осамнаестом веку бенедиктинац Бернар де Монфокон приредио је у 13 томова ново издање Дела св. Јована које је, као прво, претендовало на целовитост. Прво издање изашло је 1718. у Паризу, друго 1734. у Венецији, а друго париско издање било је објављено 1740. године. Издање је носило наслов: Του εν αγίοις πατρως υμων Ιωάννου του Χρυσοστόμου, Αρχιεπισκόπου Κωνσταντινουπόλεως, τα ευρισκομένα πάντα, тј. Међу светима оца нашега Јована Златоустог, Архиепископа Константинопољског, све што се нашло. Ово Монфоконово издање практично је преузето у Мињову збирку посвећену грчким оцима, с тим што се Мињ одлучио да у своје издање унесе дословно све што је било потписано Златоустовим именом, макар то био очигледан фалсификат. У Мињовој збирци посвећеној грчким оцима (Patrologia greca) Златоустом „припадају“ 18 томова (од 47-64), а објављивани су 1858. до 1860. године.
Коначно, Сант-Петербуршка Духовна академија је на основу овог Мињовог издања, уз понеке додатке, објавила своје издање: Творения святаго отца нашего Иоанна Златоуста, архиепископа Константинопольского, в русском переводе. Т.1–12. СПБ.: С.-Петербургская духовная академия, 1895–1906. У Грчкој је године 1872. започето објављивање „свих пронађених дела“ св. Јована: Τα ευρισκομένα απαντα του εν αγίοις πατρως υμων Ιωάννου του Χρυσοστόμου, Αθηναι 1872. Нажалост, ми ово грчко издање нисмо имали у рукама. Међутим, колико нам је познато и оно се у основи базира на Мињу, наравно уз одређене измене и побољшања. Дакле, како бисмо предупредили могуће неспоразуме, ваља рећи да за сада нема, а тешко да ће скорије и бити критичког издања Дела св. Јована. Постоје само критичка издања појединих његових дела или беседа, и тамо где постоје, преводилац ће настојати да преводи са њих.
Још од првог Савилијевог покушаја објављивања Дела св. Јована, у свим каснијим понавља се одредница: све што се нашло, или: све нађено, што једино и одговара као ближе одређење уз именицу Дела. Нама се, међутим, чини да то у српском звучи помало рогобатно, те смо се одлучили да оставимо просто Дела, без икаквог ближег одређења. Уосталом, Суида или Суда, писац чувеног Лексикона из 10. века, не без ироније, вели: „навести број његових (Златоустових) списа — то није ствар човека, него пре свезнајућег Бога“.
Уз незнатне измене у распореду текстова, српско издање првог тома организовали смо према првом тому поменутог руског издања, тако да су у њега ушли следећи списи: Теодору палом, поука прва, Теодору палом, поука друга, Поређење краљевске власти, богатства и узвишености са монахом који живи најистинитијим по Христу мудрољубљем, Непријатељима оних који подстичу на монашки живот, беседа прва, Неверујућем оцу, беседа друга, Верујућем оцу, беседа трећа, О скрушености, Димитрију монаху, беседа прва, О скрушености, Стелехију монаху, Стагирију аскети, демонизованом, утешна беседа прва, Истоме Стагирију, беседа друга, Истоме Стагирију, беседа трећа, Беседа онима који живе заједно са девственицамаћ, Беседа девојкама, које живе заједно са мушкарцима, Књига О девствености, Младој удовици, беседа прва, Истој тој удовици, беседа друга, о уздржању од другог брака.
На крају, рецимо да српско издање Дела св. Јована није намењено специјалистима, него пре просечно образованом читаоцу који настоји да живи хришћанским животом — с једне стране као подстицај том настојању, и с друге, као утеха када се испрече тешкоће. Уверења смо да бољег подстицаја, и боље утехе нема.
Дејан Лучић,
преводилац и приређивач издања.