МАНАСТИР УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ - ВЕТА

     У општини Бела Паланка, недалеко од села Црвена Река, на живописном, тешко приступачном, густо пошумљеном северном пределу Суве Планине, југозападно од села Вета налази се манастир Успења Пресвете Богородице. Манастир никада није научно проучаван, па не постоје поуздани подаци о његовој историји.
     Према предању, манастир је задужбина браће Мрњавчевића и потиче из XIV века. Манастир је највероватније похаран у турским освајањима 1386. године, а манастирска Црква је срушена. Према једном запису, манастир је обновљен 1686. године, када је саграђена и „келија.“ О каквој келији је реч, не можемо знати.
     Први писани подаци о манастиру потичу из 1686. године, непосредно пред почетак великог Аустријско- турског рата у Понишављу. Тада су у манастиру живели монаси Пантелија и Силвестар, који су поменуте године преписали литургијски зборник од 120 листова српске редакције. Манастир је порушен у Аустро- турском рату из 1737. године, а поменута књига са записом пренета је у Сремске Карловце, заједно са народом и свештенством који су се повлачили преко Саве и Дунава. Данас се чува у Народом музеју у Београду. Преписивачка делатност пре разарања манастира 1737. године упућује на закључак о евентуалној манастирској школи.
     Б. Рајковић који је делимично истраживао историју овог манастира каже, да је у време Првог српског устанка покушана обнова манастира. Хајдук Вељко Петровић је желео да обнови ову светињу за хајдуке који су живели на Сувој Планини. Овај покушај обнове највероватније су осујетили Турци.
     Коначну обнову манастир је доживео 1869. године, на иницијативу мештана села Вета Младена Стојића. Како народно предање казује, деди Младену Стојићу, побожном сељаку из села Вета, јавила се Пресвета Богородица, која му је рекла да на месту где се данас налази манастир откопа темеље старе Цркве. Младен Стојић је са мештанима села неколико дана копао и пронашао рушевине храма, на којима су подигли 1869. године данашњи храм. Први житељ манастира након обнове био је монах Теодосије. Након његове смрти, манастир је постао парохијска Црква у којој је службовао свештеник Спаса, а након њега његов син Богдан Поповић, све до 1890. године. Интересанто је да се непосредно пред ослобођење јужних крајева 1877. године у манастиру тајно састајао Нишки комитет, који су предводили Никола Рашић и прота Петар Икономовић.
Након ослобођења, свештеник Богдан Поповић подигао је поред манастира школу, у којој су учитељи били извесни Никола из Тетова, Сретен и монах Вељко. По смрти свештеника Богдана Поповића 1890. године, па све до 1901. године, манастир су опслуживали пароси околних села. Монашки живот се обнавља 1901. године, а монаси који су живели у манстиру су јеромонах Јоаким, јеромонах Викентије, јеромонах Серафим и јеромонах Јаков.
     У време Првог светског рата, манастир је тешко страдао од Бугара. Игуман манастира јеромонах Лукијан је 1916. године заробљен и интерниран у Бугарску, одакле се вратио 1919. године. Упокојио се у манастиру Вета 1932. године, где је и сахрањен. Међу монасима који су живели у манастиру након Првог светског рата, срећемо име и игумана Данила Синка. Био је руски емигрант, замонашен у манастиру Суково 1922. године. У манастир Вета је највероватније дошао 1930. године. Заједно са њим у манастир долазе и двојица искушеника, каснијих великих духовника наше Цркве- игуман студенички Јулијан и игуман светороманске обитељи Доментијан.
     У Другом светском рата, око манастира се формирала јединица Југословенске војске у отаџбини, које је помагао игуман Данило. У знак одмазде, бугарска војска је маја 1942. године спалила манстирски конак до темеља и Цркву којој је изгорео кров, јер су у конаку пронашли 70 пушака и неколико сандука муниције, који су припадали Равногорском покрету, а које је крио игуман Данило. Игуман Данило је са још шест монаха ухапшен и доведен у Логор на Црвеном Крсту у Нишу. По завршетку рата вратио се у опустели манастир. Уз помоћ верног народа успео је да обнови манастир. Игуман Данило упокојио се 1959. године и сахрањен је у манастиру Вета. Након њега, игуман је постао сабрат манастира, јеромонах Јаков Благојевић. У његово време 1972. године, започета је обнова манастирског комплекса.
     Манастирска Црква је проста једнобродна грађевина која не припада ни једном архитектонском стилу. Унутрашњост храма није живописана. У порти налазе се два конака и звоник. У манастиру се чува Путир из 1854. године, који су руски војници даривали манастиру за покој душа својих другова који су изгинули у ослободилачком рату. Уврштен је у Споменик културе од великог значаја Републике Србије под редним бројем СК 230.