"Трпљењем својим спасавајте душе своје" (Лк 21, 19).
Свети Нектарије Егински поучавао је о дуготрпељивости: "Дуготрпљење је врлина душе смеле и благородне, која за темељ има љубав према ближњем. Дуготрпљење је великодушност и висина духа и пријатељ кротости. Дуготрпљење сведочи о васпитаности душе и очитује се као састрадавање, човекољубље, скромност и праведност". Света Православна Црква одувек је позивала на дуготрпељивост, али и указивала на духовне плодове и награду које долазе као последица дуготрпељивости. Савремено доба окарактерисано је недостатком трпљења и стрпљења код многих људи, нарочито код младих - на многим местима и околностима, а посебно у браковима и брачним односима. Међутим, могуће је наћи и у нашем времену примере из живота о врлини дуготрпељивости. Једна таква прича долази из Парохије белотиначке и преносимо је у целости речима саме ауторке која је изразила жељу да остане анонимна.
* * *
Уз благи пламен полуотопљене свеће покушавам да средим мисли, али не успева ми. Осећам неки унутрашњи немир који не могу да издржим. Пред очима се смењују слике, почев од детињства.
Видим себе у кутку своје собе како чучим поред кревета са рукама на ушима, покушавам да не чујем свађу својих родитеља. Мама је опет пијана, као у осталом и сваког дана. Мирис алкохола, њихове свађе и туче биле су свакодневница мог детињства. Детињство. Шта је то?
Гледала сам родитеље мојих другова и другарица, па сам се питала, да ли и код њих постоји тако нешто.
У њиховим домовима нисам осећала мирис алкохола као у нашем. У осталом ја сам се навикла на тај мирис од рођења и уопште ми није сметао.
Било ми је лепо кад одем код неког од мојих другова. Осећала сам се лепо. Било ми је божанствено и тако топло око срца.
Кад је требало да пођем својој кући била сам тужна и било ме је страх од онога што следи.
Опет свађа, опет туча, опет моје сузе које горко навирују из очију. Опет сам се тресла од страха.
Година за годином је пролазила и ја сам одрасла. Са петнаест-шеснаест година одлучила сам да одем од куће, да побегнем од стварности.
Обилазећи манастире са школом, осећала сам неко спокојство у тим грађевинама. Онда сам одлучила да одем тамо и да се замонашим.
Мој најбољи друг, стално ме је одвраћао од те "сулуде" идеје. Нисам знала шта ћу са собом, мислила сам да почињем да лудим. Ко зна? Можа је и било тако. Шта ли сам Богу згрешила, па ме овако кажњава?!
Са двадесет година сам се удала и то за мог најбољег друга из школе. Била сам срећна. Одлазим напокон од куће. Доста ми је мириса алкохола и њихове свађе које су бивале све веће. Удајом сам мислила да ми се срећа осмехмула, да ћу заборавити све из прошлости.
Међутим, није све било тако. Ђаво је умешао своје прсте, а Бог је "заборавио" на мене. Његови родитељи ме никад нису прихватили као снаху.
Остала сам у другом стању. Била сам срећна, јер имаћу коме да посветим сво време овога света. Међутим, у четвртом месецу ја губим дете. Лекари кажу да се то догодило због чернобилске катастрофе и кише које су падале тада. Нисам могла да верујем, а још мање да се помирим с тим. Опет сам била несрећна. Боже, докле више овако, зар за мене нема среће у овом животу?! Хоћу ли икада имати деце? Хоћу ли имати коме да се радујем? Ноћима натапам јастук сузама и молим се, молим све Свеце да ми опросте ако сам нешто згрешила и услише моју молбу.
И моја молба је услишена, носим дете. Али, у својој срећи осећам и панику да опет не изгубим дете.
Добијам лепог и здравог дечака. У породилишту, мислим, да сам ја била најсрећнија жена - постала сам мајка. Мојој срећи није било краја. Сами анђели чували су моје дете. Добио је име Иван. Лепо име за лепог дечака. Радовала сам се изласку првог зубића, првог корака. Прва реч коју је изговорио била је ,"мама". Срећна сам. Он је део мене, нешто моје.
Нетрпељивост супрогових родитеља према мени није престајала. Желели су да ме најуре тј. врате родитељима, а моје дете и супруг нису смели да напусте дом. Опет бол. Боловима никад краја. Али, нисам се предавала - снагу за борбу давало ми је дете.
Поново сам у благословеном стању. Када је био шести месец трудноће и када смо прославили Иванов други рођендан, супругови родитељи избацују нас из куће на улицу и то само са гардеробом и дечијим кревецем. Нигде и ништа. Нису успели да нас раздвоје - зато идемо на улицу. Штета за њих.
Тада сам схватила да срећу могу да изградим са мужем који није подклекао њиховим намерама. Тек тада сам видела шта је права љубав, родитељство, срећа...
Добијамо друго дете. Опет син. Опет нам у живот улази срећа. Због тога дајем другом сину име Јован, по Светитељу.
Наступа тежак период, период инфлације, период тешког преживљавања, поготово за породице са малом децом.
Супруг је радио даноноћно, разно-разне послове да би прехранио своју породицу. Тешком муком, али успели смо.
На плацу од родитеља, који сам добила у мираз од њих, саградили смо кућицу и уложили толико љубави у њу.
У међувремену, ја остајем без оба родитеља: без оца пре осамнаест година и без мајке пре годину и више дана.
Без обзира на све моје муке, страхове, туге, несреће и боли, тешко ми је пала њихова смрт.
Толико сам патила. Много сам плакала за њима, а да не знам дали су у опште и били достојни тога.
Синови су нам сада одрасли људи, пуни енергије, пуни самопоуздања, добри људи. Старији син је отишао да живи у кући супругових родитеља. Свекар је умро пре једанаест година и свекрва је остала сама. Тамо сада наш син сређује кућу. Има девојку са којом је дуго у вези и планира да је ожени. Они заправо заједно сређују кућу онако како се њима допада. То је лепо и срећна сам због тога. Млађи син је остао са нама.
Истина, немамо ни воду ни струју због закона о легализацији, али у границанма подношљивости је. Не дамо се предати. Биће и струје и воде.
Син нам је теренски радник па смо жељни за сваким његовим доласком кући.
А ми. Ми смо напокон срећни још да нам је мало више здравља било би још боље. Ове године славимо двадестетпет година брака. Да славље буде још лепше заказали смо и црквено венчање. Венчаћемо се у цркви Светог Романа у Белотницу. Напокон ће на мојој десној руци засијати бурма. Грађанском венчањем то задовољство нисам имала. Иако мислим да ћемо бити и даље пред искушењима, нећемо се никада предати. Свећа је догорела и само што се не угаси, заборавила сам да купим још. Али једно нећу заборавити: НАША ДЕЦА СУ ДАР БОЖИЈИ И НАША СНАГА И ПОНОС И ОНИ СУ БОЖИЈА СВЕТЛОСТ НАМА НА КРАЈУ ТУНЕЛА!