У храму преподобномученице Параскеве у Бошњацу ново крштење рома. У саборном крштењу уочи Васкрса прошле године крштено их десетак па још шесторо, па по неколико после тога и сада деветоро њих, следеће недеље ће још двоје ако Бог да. У другој парохији бошњачкој припремљено за крштење њих преко двадесет. У васкршњој радости одмах након Литургије окупане су водом и Духом две породице из Пертата и Ћеновца претходно припремљене одласком свештеника, разговором и исповешћу. Скоро све ромске породице у Ћеновцу и понеке у Пертату примају свешеника и остали су православни. Старамо се о њима, посећујемо их, састрадавамо са онима који тешко живе и често колико смо у могућности помажемо у новцу, храни, гардероби или вађењу докумената, као на пример здравствене књижице како би могли да се несметано лече. Оно што се дешава са ромима последње две деценије је њихово обраћање протестантским заједницама. Чињеница је да су постали бољи родитељи, пријатељи, људи, упознавши Христа, али је чињеница и то да им ми Православни у Православној земљи нисмо понудили Право – славље (ње) Бога. Деведесетих година на име материјалне помоћи са запада много Православних Рома је преведено у Еванђелисте, Пентикосталце, Јеховине сведоке. Било је оних исламске вероисповести, али је већина била Православна. У једном ромском дому је на зиду икона Пресвете Богородице која већ деценијама кажу стоји ту јер су им преци били православни, а потомци су сада на искушењу коме царству да се приволе. Оно што је приметно је да се све чешће обраћају свештенику зa помоћ, пошто их често снађу не мали духовни проблеми, па кад обиђу све и на крају дођу до Цркве, крсте се, свештеник им освети кућу, онда се све среди и они поверују. Некима се дешавају знамења на православне празнике што сматрају као призив, или пример ромкиње која је оболела од рака а која прича да посетила објекте више верских заједница, али да се најлепше осећа у Православном храму, и која је након обећања да ће се крстити ако оздрави заиста оздравела од болести рака. И опет се питамо да ли је овaкво враћање Рома Христу припрема за враћање Христу на Православан начин у будућности? Али немојмо затајити у мисији као што смо у прошлости, немојмо мислити да нама Роми нису потребни! Богу су потребни, а ми смо слуге Божије радници на Његовој њиви. Зар ми не можемо да пружимо материјалну помоћ ромима, који себе зову циганима и то „српским“ циганима, па да кроз једну веру будемо као један народ а не као што је често случај у неком противничком расположењу. Зашто не би регрутовали младе роме за будуће свештенике кад већ имамо на ромски преведену Литургију и пример добрих свештеника рома, који ће међу својима вршити мисију изнутра и служити у новим храмовима подигнутим у ромским насељима, у будућности? Поменутим верским заједницама тешко иде одвикавање рома од Ђурђевдана и Васуљице – Светог Василија Великог. Зато да се потрудимо око Божије деце, а наше браће, да их посетимо, да им осветимо воду за Васкрс, Ђурђевдан или Васуљицу па макар то било на празној гајби од пива у дворишту какав смо пример имали или на рубу од кревета ставивши флашу воде за освећење, јер је кревет и једини инвентар у кући без стола али и без пода, прозора и врата. Господ их призива, а ми се потрудимо јер је циганска душа, номадска, била приморана да се довија, преврће и сналази, али намучена и добра душа која често зна да се усрдније моли од нас, душа као добра њива око које се треба потрудити и коју треба обделати.