Кључне речи: Петар Икономовић, Устанак, Нишки Комитет, Турци, Бугари, егзархат, ослобођење.
У стaриjoj истoриjи Нишa, у пoслeдњe три дeцeниje XIX и прве две деценије XX вeкa, прота Петар Икономовић je jeдaн oд нajпoзнaтиjих и нajзaслужниjих Нишлиja. О његовој делатности у Нишком Комитету и његовој борби против егзархиста у литератури и архивској грађи има доста података, док о његовом личном животу до скора нисмо знали ништа. Ипак, 2010. године у архиви Епископског двора у Нишу Р. Пилиповић пронашао је један текст откуцан механичком писаћом машином на папиру, насловљен као „Успомена свештеника Петра Икономовића“. Овај текст је једини извор о животу проте Петра. Једино што се из текста може наслутити је да је написан после ослобођења Ниша 1877. године, али се не може ближе одредити време његовог настанка. Прота Петар Икономовић рођен је 16. јуна 1849. године у Нишу у свештеничкој породици. Његов отац, прота Јован Поповић био је нишки свештеник и иконом (благајник) нишке црквене општине задужен за прикупљање прилога за подизање нове Цркве посвећене догађају Силаска Светог Духа на Апостоле. Он је и аутор познатог Прогласа свештенства митрополије нишке верном народу, у коме позива народ да помогне подизање нове нишке велике саборне Цркве. Прота Петар ће касније узети презиме Икономовић по црквеној служби свога оца. Прота Петар највероватније није имао никакво образовање. Учио се писмености и свештеничкој служби у свом дому од свог оца проте Јована. 8. маја 1866. године запросио је Зоју, а 12. маја 1868. године ступио је са њом у брак. Пре него што је постао свештеник, Петар Икономовић био је активни члан Српске националне странке у Нишу. У то време, нишка митрополија била је под црквеном управом Бугарског егзархата.
БУГАРСКА ЕГЗАРХИЈА
Укидањем Пећке патријаршије 1766. године и Охридске архиепископије 1767. године, сви православни Словени у Турској потпали су под Цариградску патријаршију, која је на све епископије некадашње Пећке патријаршије поставила Грке. До половине ХIХ века, Словени су доста мирно трпели епископе фанариоте. Када је 1830. године Србија успела да се избори за своју самосталност и поново успостави Српску митрополију, талас побуђене националне свести почео је све више да захвата и остале Словене под турском влашћу, који су предузимали све јачу акцију за увођење националне јерархије. Први важан корак у тој акцији, учинио је хиландарски монах Неофит, када је 1849. године у Цариграду, у коме је било много имућних Бугара, подигао бугарски храм. Тај храм је ускоро постао средиште свих Словена под Турцима. Православни народи у Отоманској империји су испрва тражили само да се на словенске епископије постављају Словени за архијереје. Цариградска патријаршија је одбила тај захтев, и тако је настао сукоб. Међутим, под великим притиском Порте, али и због унијатске политике римокатоличке Цркве, Цариградски патријарх је почео да поставља и поједине Словене за епископе. То ипак није задовољило Бугаре, који су желели посебну, потпуно своју црквену организацију. Они су настојали код Цариградског патријарха, да изађе у сусрет њиховој жељи, да би се отпор законитим путем решио. Али, када патријарх није хтео тако нешто да учини, Бугари су дипломатским путем од султана затражили националну Цркву независну од Цариградске патријаршије. Тако је султан 27. фебруара 1870. године издао ферман о оснивању самоуправне Бугарске егзархије.
По том ферману, на челу егзархије стајао је егзарх са сталним Синодом. У састав те Словенске црквене области у Турској, ушле су све чисто бугарске епархије, и оне од мешовитих, у којима 2/3 православних становника изјави, да жели бити под егзархијом. Затим се приступило организацији. Фебруара 1871. године, донет је егзархијски Устав, а 1872. године изабран је први егзарх, као старешина самоуправне Бугарске цркве са седиштем у Цариграду. Цариградски патријарх није хтео да одобри тај поступак, те је настао оштар сукоб, који је најзад довео дотле, да је бугарски егзарх Антим исте године самовласно прогласио своју егзархију за аутокефалну Цркву. Ово је довело до тога да цариградски патријарх сазове Сабор Источних патријараха, на коме је осуђен етнофилетизам. Бачена је анатема на тако отцепљену Бугарску егзархију и она је проглашена шизматичком Црквом.
У Јужној Србији у свакој епархији било је много становника, који нису хтели да приступе егзархији, па су турске власти по свим епархијама, поред егзархијских епископа, постављале и епископе цариградске патријаршије. Први егзархијски епископи у српским областима постављени су у Пироту, Нишу, Скопљу, Охриду и Велесу. За нишког епископа постављен је Виктор Чолаковић Хиландарац (1797- 1888); (епископ нишки од 1872. до 1883.), дотадашњи духовник Хиландарског метоха у Нишу. Егзархијсти су такође почели на територији која је била под њиховом управом да оснивају бугарске школе. Са тако снажном црквеном и просветном организацијом, Бугари су одмах, а нарочито после српско- бугарског рата 1885. године, отпочели све живљу акцију у Јужној Србији и Македонији; забрањивали су слављење крсног имена и Срба светитеља, а српске књиге су избацивали из школа и Цркава, па чак и спаљивали. То је изазвало бурну реакцију Срба. Са једне стране, многи су напустили бугарску егзархију и вратили се Цариградској патријаршији, док су са друге стране појединци ступили у отворени сукоб са егзархијстима. Један од њих био је и млади Петар Икономовић.
Како сазнајемо из његових „Успомена“, 12. маја 1872. године, Петар Икономовић заједно са својим оцем протом Јованом Поповићем Икономом био је позван у београдску митрополију да се састане са кнезом Миланом и митрополитом Михаилом. На састанку је било разговора о припремању устанка у Јужној Србији и Босни. После састанка, Петар Икономовић је са својим сином остао у Београду, а његов отац прота Јован отишао је у Сарајево код архимандрита Саве Косановића, носећи у ципели тајно писмо кнеза Милана. По повратку из Сарајева, прота Јован, Петар Икономовић и његов син чије име не знамо, остали су кратко у Београду у двору кнеза Милана, да би се потом вратили у Ниш. Други састанак проте Јована и Петра Икономовића са кнезом Миланом и митрополитом Михаилом, како сазнајемо из наведеног писма, догодио се наредне 1873. године. На овом састанку разговарало се о припреми устанка у Нишу. На овом састанку званично је основан Нишки Комитет.
НИШКИ КОМИТЕТ
Нишки Комитет је била тајна, национално- политичка организација која је почела са радом већ почетком 1874. године. Комитет је обухватао цео нишки и пиротски санџак. Организација Комитета је била устројена онако како је саветовао кнез Милан. Наиме, на састанку проте Јована и Петра Икономовића са кнезом Миланом 1873, договорено је да се по повратку у Ниш прота Јован повуче из свештеничке службе због своје старости, а да на његово место дође његов син Петар. Петар, као млад и енергичан човек, требало је да буде десна рука Николи Рашићу (1858- 1898), кога је кнез Милан изабрао за вођу устанка у Нишком санџаку. Због свог оштрог противљења према Егзархијској пропаганди, владика Виктор није хтео да рукоположи Петра Икономовића за свештеника. Како прота Петар у својим „Успоменама“ наводи, он је заједно са својим оцем поднео две молбе вишечланом Синоду нишке митрополије, које су одбијене због „гркоманства проте Јована“. Петар Икономовић затим шаље своју молбу митрополиту Михаилу Јовановићу у Београд. Митрополит Михаило га саветује да још једном поднесе исту такву молбу Синоду нишке митрополије, а у колико поново буде одбијена, митрополит Михаило ће га послати у Цариград да га патријарх рукоположи и постави за свештеника у Нишу. Ипак, у међувремену, Никола Рашић отишао је код владике Виктора и, како бележи прота Петар „нешто милом, нешто силом и претњом“, успео је да убеди владику Виктора да га рукоположи. Услови под којима је Петар Икономовић рукоположен били су, да се његов отац прота Јован Поповић Иконом повуче, да потпише да више није способан да буде свештеник и да се више не меша ни у шта што има везе са Црквом. Петар Икономовић 15. фебруара 1874. године, примио је свештенођаконски, а већ сутрадан 16. фебруара презвитерски чин. Већ 24. фебруара 1874. године, свештеник Петар Икономовић благословио је и заклео на Крст и Јеванђеље нишке устанике у кући Михаила Божидарца.Текст заклетве гласи: „Заклињемо се Свемогућим Богом Јединим, да ћемо верно и братски, сложно радити противу петвековног крвопије, а у име миле и жељне нам слободе и династије лозе Обреновића. Тако, браћо, слошки, да ће нама свима Милостиви помоћи, а ускоро нам дати да развијемо победоносну заставу нашег јединоверног Обреновића на бедему Нишком. Ура, Ура, Ура! Живио нам наш омиљени витешки Књаз Милан М. Обреновић IV! Живела Мати Србија!“
На овом састанку, Никола Рашић проглашен је за војводу устаника. Присутни на овој заклетви, њих 39, били су истовремено и чланови извршног одбора Комитета. Половином фебруара 1875. године, четворочлана делегација, међу којима и Никола Рашић и Тодор Станковић министар у потоњој влади краљевине Србије, отишли су у Београд на тајни састанак са кнезом Миланом. Српска влада и кнез одобрили су рад Нишког Комитета, а Ниш је постао главни центар преко кога се одвијао национални рад српске владе са Србима у Турској. Свакако један од најзначајнијих чланова Комитета био је прота Петар Икономовић, који је у многоме радио на припреми и организацији народа за устанак. Комитет се неколико пута тајно састајао у манастиру Вета, а свакодневни састанци у периоду од 1874. до 1877. године одржавали су се у Габровачком манастиру. Овде су организоване прве чете, а чувано је и оружје које је тајно пребачено из Србије.
Нишки Комитет је у највећој мери допринео ослобођењу Јужне Србије. Они су српској влади већ 1875. године, када је започео устанак у Босни, доставили значајне обавештајне податке до којих су дошли преко својих веза. Значај Нишког Комитета нарочито ће бити значајан у српско- турским ратовима 1877. и 1878. године, када су ослобођени јужни крајеви. Ипак, највећи допринос Нишког Комитета је свакако борба против Егзархије. За ово је сигурно најзаслужнији прота Петар. Видели смо да је био велики противних егзархијске асимилаторске политике, бугарских школа и богослужења на бугарском језику. Његов рад на очувању и националног идентитета Нишлија огледа се у томе што до краја турске владавине у јужним крајевима у нишком санџаку није отворена ни једна бугарска школа. Владика нишки деда Виктор Чолаковић, иако Бугарин, није желео да насилно да се бори за Егзархију. Чини се да он уопште није ни био за њу, јер ће касније када је Ниш ослобођен одбацити своју егзархијску титулу митрополита и као епископ пристати уз Српску митрополију и митрополита Михаила.
Ниш је напокон ослобођен 31. децембра 1877. године. Ослободиоце је дочео митрополит нишки Виктор са свештенством, међу којима је био и прота Петар Икономовић. Након ослобођења Ниш улази у период свог највећег процвата. На дан светог Симеона Мироточивог 13. фебруара 1878. године, освећена је нова Саборна Црква Пресвете Тројице. У овој Цркви прота Петар Икономовић служиће Господу верно до своје смрти 29. јануара 1914. године. Сахрањен је на Старом гробљу у Нишу. За своје заслуге награђен је одликовањем од кнеза Милана. У Новинама Српским бр: 144, од 1. јула 1878. године, у званичном делу стоји: „Његова Светлост Господар и Књаз наш Милан М. Обреновић IV, врховни командант, ценећи и уважавајући заслуге стечене за независност и ослобођење, благоволео је наградити таковским Крстом V степена свештеника нишког Петра Икономовића.“
Интересантно је да је фотографија на којој прота Петар Икономовић благосиља и заклиње Нишки Комитет ушла као мотив у споменик ослободиоцима Ниша, уметника Антуна Аугустинчића.
Споменик је освештао митрополит скопски Јосиф, а открио га кнез Павле Карађорђевић, у присуству градоначелника Ниша господина Драгише Цветковића и владике нишког г. др Јована Илића на Видовдан 28. јуна 1937. године.