Светосавски дом Саборне цркве са благословом Његовог преосвештенства Епископа г. Теодосија наставља свој недељни културни програм. Сваког уторка у редовним приликама, у продужетку акатиста од 17 часова, предвиђено је организовање предавања, промоција и трибина. Двадесето по реду предавање, на дан 2. маја, одржано је на тему ''Православна вера и питање самоубиства''. Предавач је био презвитер Младен Маринковић, дипломирани теолог, парох сврљишки. РЕЗИМЕ ПРЕДАВАЊА:
Сматра се да чином самоубиства човек сам себе изопштава из црквене заједнице. С обзиром на то, молитва цркве за њега није дозвољена - осим у случајевима нервног растројства, када се тај предмет посебно разматра и доноси одлука о томе. Постоји мишљење да о самоубиству не треба говорити, како се код људи који подносе невоље не би јавила идеја да то учине. Међутим, постоји још већа потреба да се пружи подршка онима који већ размишљају о томе, да то не учине. Живот не треба ценити само по прорачуну, нити волети живот само када је он леп. Разговор о суициду једна је од превентивних мера да до тога не дође. То је и начин да они којима је тешко виде да мислимо на њих и да желимо да им помогнемо. Човек који је здравог духовног и душевног стања неће никада учинити самоубиство. Ипак треба разликовати особе које имају историју менталног лечења и које су током живота показивале психичку лабилност и оне који су се неометано носили са обавезама и изазовима живота. Савест такође може бити окидач за почињење самоубиства. Дешавало се да починиоци тешких злочина не могу да живе са чињеницом да су они тако нешто учинили.
Предавач је набројао различите ризичне ситуације и околности које могу бити повод покушају самоубиства. То су ситуације које се доживљавају као тешка повреда (иако догађај, објективно гледано, не мора бити такав). Осетљива деца и млади могу чак и тривијалне догађаје доживети као дубоку повреду и реаговати анксиозношћу и хаотичним понашањем, док суицидни млади људи могу видети такве догађаје као претњу слици о себи и патити због доживљаја да је угрожено њихово лично достојанство.
Потребно је да будемо отворени за разговор и да не осуђујемо особу која о томе размишља или је покушала тако нешто. Ако имате некога ко је склон томе, из простора у којем борави та особа треба удаљити све оштре предмете или ватрена оружја, као и супстанце којима би било могуће извршити тровање. Потом треба затражити од те особе стрпљење. Скоро 80% људи који се одлуче на самоубиство наговештава своју намеру. Уколико се ти сигнали на време препознају, могуће је деловати превентивно. Најбезбедније је да стручно лице процени ниво суицидног ризика, али то не умањује улогу најближе околине – чланови породице, пријатељи и колеге најчешће су они који први могу да уоче знаке пресуицидног понашања. За православне хришћане то је начин да испуне Христову заповест о љубави и бризи према својим ближњим.