Светосавски дом Саборне цркве са благословом Његовог преосвештенства Епископа г. Теодосија наставља свој недељни културни програм. Сваког уторка у редовним приликама, у продужетку акатиста од 17 часова, предвиђено је организовање предавања, промоција и трибина. Деветнаесто по реду предавање, на дан 25. априла, одржано је на тему ''Православна идеологија васпитања''. Предавач је био Ивица Живковић, службених Епархије нишке. Предавач је овом приликом критички размотрио места из књиге руског свештеника Илије Шугајева ''Једном за цео живот: Разговори са ученицима виших разреда о браку, породици и деци'', која је у нашој црквеној средини веома популарна, а препоручује се и као помоћна литература вероучитељима за обраду одговарајућих тема у верској настави. На основу много цитираних редова дошло је, између осталог, и до следећих закључака.
РЕЗИМЕ ПРЕДАВАЊА:
Духовни живот православног хришћанства не може се без остатка сводити на идеологију, ставове одређених група или оружје у полемичким расправама. Овакав начин супротстављања традицијама Запада очигледно није теолошки промишљен, нити мотивисан љубављу према живом човеку и детету нашег доба. Читалачка публика наше средине данас радије као православне усваја сличне идеолошки уобличене концепције неголи савете старијих и духовно искуснијих светогорских отаца или православних подвижника руских и других средина. Колико се ова идеологија може поистоветити са наслеђем светоотачког духовног предања хришћанског истока и од колике помоћи она може бити младима који траже упутства за излажење на крај са брачним и родитељским дилемама савременог живота?
На више места Илија Шугајев осликава ''истинску'' породицу у прилично мрачним бојама. Он сасвим неосновано предочава хијерархију вредности која треба да важи за савремене православне породичне људе: Бог – породица – друштво – личност. Овај млади руски свештеник тврди да је породица нормална средина за васпитавање пре свега зато што у њој постоји јасна хијерархијска структура. Устројство надређених и потчињених и насилно потискивање сукоба за њега је добра алтернатива савременој демократији и причама о ненасилном решавању конфликата у грађанском друштву. Аутор види узроке уништавања породице пре свега у преиспитивању родних и узрасних улога, то јест у променама до којих је дошло у хијерархијским односима потчињавања жена и деце. Према конструкцији Шугајева, стабилност породице зависи искључиво од социјалних (родних) улога мушкараца и жена чија исправност се мора потврдити и држати далеко од сваке сумње.
Савремени свет већ дуже време трага за новим уређењем породице, које ће моћи да обухвати и уважи целокупан опсег духовног трагања, слобода, права и достојанства људи данашњице. Многа истраживања у области породичних студија руковођена су бригом за потребе живог човека, препуштеног евидентном страдању и притисцима од стране неодговарајућих и противречних социјалних модела из ближе и даље прошлости. Водећи се мотивима радикалног хуманизма, западни свет нашег доба разрачунава се са својим сопственим ''великим причама'', међу којима у значајније спадају култ породице и педагошки притисак из доба модерне и просветитељства. У условима тог освешћивања, свет од хришћанског истока очекује, ако не светлост и реч спасења, оно макар постојано и здраво духовно сведочење. Најмање што је свету потребно од православних хришћана данашњице јесте културни и национални ресантиман, наметање колективистичких патријархалних образаца какви више не функционишу ни у друштвеним срединама Истока. Начин позиционирања у односу на те напоре који у име православних хришћана предлаже Илија Шугајев огледа се у два елемента: прво, охол и потцењивачки став према труду науке, философије и социјалне етике савременог света, без икакве намере да се у тим просторима мисаоног стваралаштва понуди и свој, православни допринос, а друго: нуђење крајње застарелих и нехуманих решења заклоњених параваном тобоже божанског права.
Смисао васпитавања деце по Шугајеву састоји се у њиховом очвршћивању, оспособљавању да подносе сва будућа искушења која носи живот, а то се не постиже никако другачије до успостављањем неприкосновене родитељске контроле. Супротно западним нормама права деце, које налажу поступање одраслих у најбољем интересу детета самог, изгледа да се сврха православне идеологије васпитања у интерпретацији Илије Шугајева крије у најбољим интересима родитеља. Подручје родитељске принуде и контроле обухвата и унутрашњи свет детета, самосталних дечјих активности и интересовања. Очигледно, овде се нуди модел који је недостижан и нехуман не само по децу већ и по саме родитеље. Они су, наиме, осуђени на сталан притисак савести и фрустрацију због коначне немогућности да сва ова ограничења наметну и на делу. Аутор, међутим, не види никакав други начин на који би одрасли могли да поучавају своју децу моралним вредностима. Оваква идеологија васпитавања не потиче само из осиромашених и конфликтних односа са децом, односа лишених за децу препознатљиве љубави, бриге и пажње, већ и из специфичног виђења природе и личности детета, какво би се тешко могло усагласити са хришћанским богословљем, као и са православном црквеном праксом крштавања, самосталног евхаристијског учешћа (помињања по имену) и причешћивања деце од узраста новорођенчади. Да би одбранио своју идеологију васпитавања, Илија Шугајев се коначно устремљује и на сам свет детета, на универзалне вредности детињства утврђене у Христу, које данас признаје не само хришћанско предање већ и велики део савременог света.
Православна црква није познава да осмишља и намеће било какве идеологије, системе или уређења. Њено посланство састоји се у томе да пружа реч утехе, охрабрења и подршке људима који се налазе на путевима духовног трагања, да их упути и уведе у односе откривене и богодароване Христове љубави како би и у њиховом партнерском, брачном или родитељском опхођењу могло да дође до појаве животодавне божанске благодати. У књизи ''Једном за цео живот'' таквих момената једноставно нема. Књига представља један генерални, у много чему наивни и утопијски покушај реанимирања ''традиционалних вредности'' у савременим условима живота у свету. На тим вредностима истакнута је етикета православља, међутим далеко је видљивији утицај азијатског паганског аскетизма, потеклог или из претхришћанског наслеђа или из вишевековног татарског или турског ропства, утицај који је заједно са неким хришћанским елементима обликовао тзв. патријархалну културу источних народа. Етика православних хришћанских односа не може се и није је потребно уобличавати као иделогију, све док се само православље доживљава као чинилац подупирања и служења националним, етничким и расним ресантиманима традиционално ''православних'' средина. Уколико је тако, ова врста проповеди може створити озбиљан проблем у културној и цивилизацијској идентификацији многих са светом и временом у којем живе, у којем су се родили и у којем су позвани да својим примером, речима и мислима сведоче Христа.