Вероучитељи широм хришћанског света труде се, што боље могу, да усаврше своје црквено служење. Они гледају да стекну потребна знања, унапреде своје вештине предавача и утврде добре односе у настави. Када се данас каже ''припрема вероучитеља'', углавном се мисли на боље упознавање истина вере, увид у психолошко-педагошке карактеристике рада са децом, концепцијску и методичку обуку.
Црква даје својим вероучитељима потребну помоћ, рачунајући и на то да су они лично и професионално савесни људи, да су предузимљиви и да показују интересовање. Међутим, када се ради о припреми, постоји нешто по чему се православни учитељи, као наследници источнохришћанске традиције поучавања, посебно одликују. Они су позвани да дају предност свом умном посвећивању у односу на практичну обуку коју у већој или мањој мери могу да стекну. По православном схватању, првенствена преокупација и основни посао једног вероучитеља јесте његово размишљање.
Ма како назвали овај труд – било то удубљивање, умно делање, мисаоно посвећивање, созерцање, медитација или богомислије – он отвара веће, управо свакодневне могућности једном вероучитељу у односу на ретке прилике стручног усавршавања на семинарима. Свако се може усредсредити на своје мисли током пешачења или коришћења јавног превоза на путу до школе. Тако је већ изведен један важан део припреме за извођење часа. Уколико он или она користе сопствени превоз, они могу један део дана свесно планирати за ову врсту духовне и интелектуалне припреме.
У чему се све она састоји и које су њене основне претпоставке, биће речи на овој страни током наредних дана.
Ивица Живковић, проф.