Храм Свете преподобномученице ПараскевеПостоје претпоставке да је храм подигнут у XIV веку. Прота Драгутин Ђорђевић, међутим, сматра да та Црква, с обзиром на њену архитектуру и димензије, може потицати из XVI века. Прота Драгутин такође сматра да је бошњачка Црква заједно са околним становништвом страдала у време другог аустроугарско- турског рата, када је под Арсенијем IV Шакабентом избегао и други контигент Срба који је био компромитован учешћем у том рату, а Арнаути почели да наваљују у жупне крајеве Јабланице и Пусте Реке и да потискују заостало становништво. Почетком прошлог века Цркву у Бошњацу обновио је вођа јабланичких устаника у Првом српском устанку, Карађорђев бимбаша Цветко Врановачки. Ипак, Црква ни у то време није остала поштеђена. Спаљена је и изгорео је цео иконостас. Обновљена још једаном после 1821. године, али је опет страдала 1841. године, када је у околини Лесковца буктала позната нишко-лесковачка буна под Станком Бојаджијом из Власотинца и другима. Прота Драгутин Ђорђевић пише да је бошњачка Црква непосредно после буне обновљена. Тада је западни трем храма претворен у припрату, а са јужне стране додат је нови трем. Као што је већ поменуто, бошњачка Црква је минијатурних димензија, а уз то је и укопана у земљу око 1 метар. У раније време била је покривена плочама. Има полукружну апсиду, а источно од трема са шест стубова и једну посебну просторију. Пролазећи овим крајевима одмах по ослобођењу од Турака, Мита Ракић је видео и Бошњаце. Он каже да ово село „има Цркву свете Петке која је скоро грађена, скупо стала, али накарђена“. Цркву у Бошњацу опасује дебео и висок зид од непечених цигала, са три капије. Саградио га је још у турско време око 1872. године тутор овог храма, лесковачки трговац Стојан Петковић зв. Аџибекташевић. Уз Цркву су саграђена и три конака: први 1860. године, други у периоду од 1879. до 1881. године и трећи 1897. године. У првом конаку некада је постојала школа манастирског метода, а у другом се неко време налазило начелство среза јабланичког.
Од црквених знаменитости прота Драгутин Ђорђевић помиње антиминс који је био освећен од стране патријарха Арсенија IV и једно рукописно јеванђеље. Антиминс је узео епископ Димитрије приликом канонске визитације 1887. године, а Милош Милојевић другом приликом Јеванђеље. Не зна се шта је са тим предметима даље учињено. И једно и друго, забележио је црквени летописац Т. Поповић, који је по црквеним и богослужбеним књигама оставио и друге белешке „значајне за историју не само цркве него и околине“. Прота Ђорђевић, из чијег чланка потичу и подаци о бошњачкој Цркви, тврди да сви свештеници при овом храму у раније време припадају „фамилији Поповића из Турековца“. Он о њима, помињући их, поред осталога, пише: „Сви ови споменути и неспоменути свештеници држали су простране сливове Јабланице и Пусте Реке, а неко време држали су и слив Ветернице. Велика удаљеност насеља, густо пошумљени крајеви, опасност од Арнаута, биле су сметње у вршењу службе и пастирствовања ових мученика. Због тога су они морали да држе добре коње, добро оружје, да имају на путу добре и верне парохијане и склоништа. Часно, поштено и достојанствено, сви свештеници из рода Поповића су извршили свој задатак. Један дугачак ланац свештеника из рода Поповића протезао се скоро два века кроз мучну историју народа овог краја и ове Цркве. Са оваквим свештенством Црква бошњачка је дала свој пуни допринос ствари Цркве уопште и ствари нације, одиграла значајну улогу у покрету за ослобођење од Турака и сачувала успомену на она бурна времена.“ Најзначајније реновирање саме цркве урађено је 2006. године за време службовања протојереја Благоја Благојевића. По специјалном пројекту завршено је својеврсно конзервирање Цркве. Замењени су оштећени делови зидова, дрвена оронула грађа крова и стубова као и сам кров. Спољашња фасада потпуно је обновљена и замењена савременим материјалима. Постављени су бетонски стубови и ојачања. Сама унутрашњост Цркве није обнављана, зидови и иконостас су остали аутентични. Црква је задржала ранији оргинални изглед и аутентичност што је и био циљ пројекта. Реновирану Цркву је 08. августа 2006. године посетио и одслужио архијерејску литургију епископ нишки гоподин Иринеј. По доласку оца Дејана Димитријевића 2007. године, наставило се са уређењем храма и црквеног дворишта. Реновиран је део ентеријера Цркве на улазу са урађеним подом од гранитних плоча, застакљен трем Цркве, стари конак генерално преуређен, прилазни пут асфалтиран, асфалтиран плато, елетрификација дворишта и објеката. Реновиран је и обновљен иконостас, изграђен порушен црквени зид у дужини од 100 метара. Завршена је нова зграда парохијског дома са конаком и салом који може да прими 200 званица. Свечано отварање парохијског дома уприличено августа, 2010. године. Јереј Далибор Стефановић постаје парох Бошњачке парохије 2014. године. Овим именовањем постаје и старешина храма у Бошњацу као и намесник јабланичког намесништва. Интезивно ради на уређењу стамбеног дела парохијског дома, који и бива завршен, а затим и освећен од стране епископа нишког господина Јована 08. августа 2014. године.
Храм Светог Николаја Мириликијског у ТогочевцуУ данашњој црквеној порти 1924. године, посебним залагањемтадашњег кмета Маринка Стојановића, донацијом мештана села Тогочевце,Власе и Цекавица саграђена је Црква. Подигнута је на темељима старијегхрама за којусе не зна када је био порушена. Пре подизања Цркве на тим темељима, по причамастаријих људи, на једном већем камену људи су у дане празника редовнопалили свеће. Црква у грађевинском погледу је била класичан пример кованице. У црквеном дворишту након изградње Цркве, саграђена је и мала парохијска зграда и ископан бунар. У црквеном дворишту, седамдесетих година посечени су храстови,чија старост је процењивана на око 150 година, а који су били скоро правилнораспоређени, што значи да су наменски засађени. Црква је била посвећена светом Архангелу Гаврилу када се у селу увек одржавао изузетно посећенсабор. Црква саграђена од слабог материјала, била дотрајала и благословом епископа нишког господина Иринеја 1997. године, започета је градња нове Цркве, посвећене светом Николају Мириликијском. Донацијом мештана постављени су темељи и набављена је извесна количина зидарске цигле. Општа ситуација у друштву и економска криза условили су даизградња Цркве застане. Ипак, у помоћ је притекао господин Јовица Павловић, који је помогао да се храм заврши. Храм је освећен 2009. године. На порталу изнад улазних врата храма је записано: „У време Његовог Преосвештенства владике нишког г. Иринеја Гавриловића, у знак захвалности родитељима Велимиру и Радмили Павловић, храм подиже ктитор Јовица Павловић, лета Господњег 2009.“