Темачка парохија. Храмови у парохији

Храм Свете Петке у Темској


Храм Светог пророка Илије у Сопоту

Храм је подигнут 1849. године.


Храм Светог Николаја - Свете Петке у Станичењу

Храм Светог Николаја у селу Станичење спада у ред најзначајнијих храмова на територији Србије. Како сазнајемо на запису изнад улазних врата у наос, овај храм је сазидан и живописан у периоду од 1331. до 1332. године, а да су његови ктитори Арсеније, Јефимија, Константин и други, чија су имена обрисана, а да је храм подигнут у време бугарског цара Јована Асена и видинског господара Белаура. Ктитори храма највероватније су били средњевековна племићка породица, о којима на жалост не знамо ништа, а чији су ликови остали насликани у унутрашњости храма. О овом храму нема много података у средњевековној историјској грађи. Критори су овај храм посветили светом Николају Мириликијском, али се он у турском попису са краја XVI века, у време турског султана Мехмеда III (1595- 1603), помиње као храм свете великомученице Параскеве Римљанке. Како је до овога дошло, постоји више претпоставки. Према првој, 1398. године, кнегиња Милица је заједно са својом кћерком Јефимијом отишла у Цариград код султана Бајазита, да заступа интересе свог сина деспота Стефана. Тада је успела да од Бајазита добије дозволу да мошти свете Петке пренесе из Видина у Београд. Према предању, мошти су провеле неко време у храму светог Николе у Станичењу, па је од тада он у народу остао познат као храм свете Петке. Према другом предању, Крџалије су на Благовести 1796. године направили покољ у Цркви и Цркву разорили, а поново је обновљена на празник свете Петке, па је због тога њој и посвећена. О другом предању, остао је запис у Летопису овог храма, који је сачувао прота Алекса Минчић, парох у селу Станичење. У њему се каже: „Одавно, сигурно је то било још крајем XVIII века, овде у Цркви стањиченској изгинули су свештеници и сав народ који се ту затекао, а Црква после није радила више од тридесет година. А то је било овако: једне године, баш на Благовести, свештеници су служили свету Литургију и било је много народа у Цркви и порти црквеној. Одједном ударе Крџалије и нападну на народ у Цркви и порти и поче најужасније убијање и клање. Изгинуше свештеници и силан свет који се затекао у Цркви и порти. Све је опљачкано, па и Црква не само да је опљачкана, него и готово разрушена. И дан дањи где год се нешто почне копати у црквеној порти, налазе се човечије кости. Те су кости од погибије на Благовести. Од тада Црква у Станичењу није могла служити, све до 1829. године. А није имала ни свештеника, јер су свештеници често страдали. Те године Станичењци добију свештеника и замоле спахију да им допусти да опет оправе Цркву и да у њој могу служити. Спахија им изиђе у сусрет, али под условом да му сваке године, на дан црквене славе 26. јула село даје по једну јалову овцу. Станичењци оправе Цркву и она поче служити, а спахија је од тада сваке године на свету Петку добијао јалову овцу од села на поклон.“ Приликом обнове, коју помиње прота Алекса Минчић, са западне стране храма је дозидан трем. Последњи пут, Црква је страдала 1877. године у време Српско- турског рата. Тада су Черкези опљачкали и оскрнавили Цркву и спалили све богослужбене књиге. Храм је обновљен убрзо, а звоно је даривао краљ Милан Обреновић 1882. године. Храм је реновиран од стране Завода за заштиту споменика Републике Србије у периоду од 1973. до 1976. године, када је обновљен кров, трем и живопис. Археолошка ископавања су 1979. године у наоса храма открила четири гроба, за које се претпоставља да припадају ктиторима храма, што је навело на претпоставку да је подигнута као њихова гробна Црква. 10. марта 1982. године овај храм је уписан у Споменик култруре Републике Србије од изузетног значаја, под редним бројем СК 231.


Храм Светог Јована Крститеља у Станичењу

Од храма је остао сачуван само олтар.


Храм Светих Кирика и Јулите у Станињцу


Храм Свете Петке у Јаловик Извору

Храм је подигнут у XIX веку. Недавно је обновљен.


Храм Светог великомученика Пантелејмона у Кални