Mанастир Сињачки са црквом посвећеном Св. Оцу Николи, налази се осам километара источно од Беле Паланке код села Чифлик, у живописној сутески реке Нишаве коју народ назива по манстиру Св. Отац. Црква је саграђена нешто пре 1618. године када је осликана, како је забележено на некад видљивом ктиторском натпису. Манастир и његов игуман се спомињу и 1662. године, а повод је израда књиге.
У српско-турском рату 1876. године манастир ће Турци или Черкези спалити. Црква Св. Николе рађена је по угледу на моравску скупину споменика, триконхалног је распореда са данас слепом калотом над централним простором. На њену западну страну накнадно је дозидана припрата. Нешто доцније, да би се добило на простору западни зид је порушен. Певничке конхе су истих димензија док је апсидална пространија и фланкирана нишама које обележавају проскомидију и ђаконикон. Све три апсиде су споља и изнутра полукружне. Унутрашњост храма раздељена је на три неједнака травеја са калотом изнад средишњег.
Према цртежу М. Валтровића (XIX век) калота се споља менифестовала као ниска коцка покривена кровом на две воде. Данас целу цркву прекрива двоводни кров који скрива калоту. Редак је принцип конструкције подкуполног простора степенасто надвишеним луковима који прихватају куполу. Честу појаву триконхалних цркава у поствизантијском раздобљу у југоисточној Србији и западној Бугарској, треба повезати са присуством манастира Поганова и Темске. Уз коришћење стилских обележја моравске школе, манастир Сињачки се везује за градитељство области у којој се налази. Овај географско-уметнички континуитет обједињује поствизантијске триконхалне цркве са овог простора у једну целину у којој Сињачком манастиру припада значајно место.
Фреско декорација у унутрашњости храма, и поред великих оштећења, плени својом лепотом. Сачувани фреско ансамбл из 1618. године чини
уобичајени низ стојећих фигура са на јужном зиду фрагментованом ктиторском композицијом, са фрагментованом ктиторском композицијом на јужном зиду, која садржи и модел храма, док су на северном зиду Св. Симеон и Св. Сава Српски. Изнад се ређају композиције Хростових страдања, затим следе Велики празници. На сводним површинама су Христове префигурације, горња половина Вазнесења са елегантно извијеним анђелима, пророци, јеванђелисти.
Неочекивано квалитетно сликарство, одликује се издуженим фигурама, театралним ставовима, светлим бојама, коректним цртежом у иконописачком маниру, наизменичним смењивањем грчких и српских натписа. Фреско декорацију је радило најмање два живописца којима достигнућа светогорских мајстора и критски радови нису били непознати. Угледају се на атонско грчко сликарство XVI века и на живопис зрелог XIV века у Србији. Припадају скупини сликара који су се умногоме ослањали на критске узоре који су долазили преко хиландарских зографа.
Својим особеностима сликарство цркве Св. Оца Николе се уклапа у новостворени српски стил и последње славно раздобље српског сликарства који ће обележити сликарство XVII столеће, захваљујући његовим угледним представницима који уче на поствизантијским узорима манастира Хиландара и Свете Горе. Један од њих је осликао цркву Сињачког
манастира. Истраживачко–конзерваторски радови и превентивна заштита живописа обављени су 1990 и 1991. године.
Литература: М. Ракоција, Истраживачко-конзерваторски радови на манастирској цркви Св. Николе код села Сињац у 1990. години, ГДКС 15, (Београд 1991), 70-73; Исти, О архитектури цркве манастира Сињачког, ГДКС 17, (Београд 1993), 122-125; Исти, Манастир Св. Оца Николе - Сињачки манастир, Зборник матице српске за ликовне уметности 29-30, (Нови Сад 1993-1994), 51-75.
Преузето из књиге МАНАСТИРИ И ЦРКВЕ ЈУЖНЕ И ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ