Епископ Доситеј Васић рођен је у Београду 5. децембра 1877. године. На крштењу је добио име Драгутин. Гимназију и богословију завршио је у Београду, а звање кандидата богословља стекао након завршене Кијевске духовне академије 1904. године, у коју је отишао као питомац митрополита Михаила. Усавршавао се у Берлину на философско- богословској групи наука, а у Лајпцигу је студирао чисту и експерименталну психологију. Био је суплент богословије у Београду, а 25. маја 1913. је хиротонисан за епископа нишког.
Децембра месеца исте године, пригодно је обележен јубилеј хиљадушестогодишњице од доношења Миланског едикта. Прослава је требало да буде одржана на Крстовдан, али због епидемије колере прослава одржана у периоду од 28. до 30. децембра. Уочи прославе, 28. децембра, пристигли су у Ниш представници православних Цркава. Руску Цркву су заступали: Преосвећени Анастасије, ректор Царске Петроградске Духовне Академије и професор Универзитета, професор Академије Иван Савич Паљмов, а од руских свештеника ван Русије, протојереј пештански Теофил Н. Кардасевич, софијски протојереј Петар Григоријевич Преображенски и бивши губернатор у Финландији А. А. Папков. Протосинђел Викентије и архиђакон Иринеј заступали су православну Карловачку богословију, док су из мушке сомборске Препарендије дошли управитељ Павле Терзин и катихета проф. Марко Протић. Посланици из Црне Горе, Грчке и Румуније дошли су као представници својих помесних Православних Цркава, а прослави је присуствовао и руски посланик Хартвиг са породицом. По броју гостију и њиховим функцијама види се да је припрема трајала дуго и да је организована на највишем нивоу. Исте вечери служено је бденије у Саборној цркви којим је началствовао Епископ руски Анастасије.1 О литургијском сабрању и централној прослави у Богословском Гласнику пише следеће: „Служили су четири архијереја, и то Преосвећена Господа Митрополити Димитрије београдски и Вићентије скопљански, затим Преосвећена Господа Епископи Анастасије и Доситеј нишки, осим њих свештенство које беше заступљено у необично великом броју, и седам ђакона. На Литургији су споменути сви православни владари. За време читања Светог Јеванђеља стигао је у храм престолонаследник српски Александар са принцом Павлом, министрима српским, представницима православних држава и многим другим виђеним личностима. Високопреосвећени Митрополит Димитрије је за време причасног изговорио поучну беседу о значају прославе.“ У Богословском Гласнику наводи се још да је Епископ нишки Доситеј заслужан за добру организацију прославе. „У читавој овој прослави много заслуга је стекао млади и агилни епископ нишки Доситеј, који иако је тек недавно дошао на епископску катедру, већ дао доказа свом организаторском таленту, као и о томе да будним оком мотри на све прилике у својој епархији. Преосвећени Епископ заслужује од свију најсрдачнију хвалу.“
Са прославе 1600 година од доношења Миланског едикта у Нишу, остао је сачуван један кратки видео снимак, на коме се види освећење споменика митрополиту нишком Мелетију и родољубима.
Владика Доситеј живео је у кући Косте и Драге Тасић у Хрељиној улици, коју су именовани даривали нишкој гимназији, а зградом се користила нишка епископија која у то време није имала свој двор. У Нишу ће владику Доситеја затећи и Први светски рат. У ова тешка и страдална времена, владика Доситеј је показао своју неисцрпну доброту, љубав и предусретљивост, не само у према грађанима Ниша, већ и према хиљадама избеглица и несрећника. 1915. године око стотину ратне сирочади сместио је у манастиру светог Романа код Ђуниса, што им је омогућило да преживе рат. Нарочито је сарађивао са добротворним мисијама Русије и са мисијом са Колумбија универзитета. Из овог времена забележена је једна лепа анегдота о владици Доситеју. Наиме, 25. новембра 1914. године, у Ниш је дошао нови руски конзул Григорије Николајевич Трубецкој (1873.- 1930.), где се срео са престолонаследником Александром Карађорђевићем. Приликом овог сусрета, конзул је престолонаследнику рекао: „Вредело је доћи у Србију макар само због тога да би се упознао епископ Доситеј.“ Престолонаследник се засмејао очито узимајући речи Трубецког за шалу и упитао га да ли то мисли озбиљно? Кад је од Трубецког добио потврдан одговор, потрепљен казивањима о врлинама владике Доситеја, престолонаследник је признао да о епископу нишком веома мало зна.
Када је српска војска морала да се повуче преко Албаније у Грчку новембра 1915. године, владика Доситеј је остао са народом у Нишу, где је дочекао непријатељску војску. Он је лично, са свештеницима и старцима, изашао испред наоружаних окупатора и молио у име заједничког страдања у прошлости од Турака и „највише у име наше Једне Свете Хришћанске Вере,“ да непријатељ поштеди старе и немоћне и без одбране остављене жене и децу. Лично је гарантовао за ред и мир у Нишу. Бугари су све обећали, али само пет дана по заузимању Ниша, насилно су га одвели и интернирали га у бачковски манастир у Родопима, да би касније био премештен у соколски манастир у грабовском срезу. На његово место Бугари су поставили већ крајем 1915. године епископа по имену Валаам. Са њим је дошао и његов ђакон Марин, али и много свештеника Бугара. Епископ Валаам је са свештеницима и ђаконима бугарске Цркве, односно још увек непризнате бугарске Егзархије, свечано са литијом дочекао 5. јануара 1916. године у Нишу бугарског цара Фердинанда I, његовог сина престолонаследника краља Бориса III и аустроугарског фелдмаршала Августа вон Макензена. Са овог дочека остала је сачувана једна фотографија на којој се види епископ Валаам окружен са неколико свештеника и једним ђаконом. Највероватније је реч о ђакону Марину. Пред крај рата 1918. године епископа Варлаама који је премештен негде у Бугарску заменио је епископ Иларион, који је био родом из пограничне зоне Македоније. Ни једном није богослужио. Брзо је побегао заједно са мајком коју је довео.
Из заробљеништва владика Доситеј се вратио 12. октобра 1918. године. Његов повратак у Ниш забележио је један богослов на корици Октоиха нишке Саборне цркве: „Октобра 12. године 1918. године у 4 сати по подне дође из ропства Њ. Преосвештенство Архијереј нишки господин Доситеј. У 5 сати по подне наш нишки Господин Доситеј по свршетку благодарења одржа говор своме стаду, говор који свако пазаше или дражаше срца и цело грађанство испуњено одушевљењем и радости гледајући опет у својој средини свога духовног оца плакаше.“6 У време рата бугарска војска је побила више од половине свештеника и монаха нишке епархије. На локалитету Јанкина падина близу села Кременица код Беле Паланке и села Јелашница код Нишке Бање побијено је преко тридесет свештеника, а преко сто свештеника широм нишке митрополије.
У својој посланици англосаксонцима, владика је забележио потресне околности које је затекао после повратка у Ниш: „Моја душа је препуна бола, моје су руке сувише слабе и моје очи пуне суза; мој се дух брани кад пишем ове редове. Ја осећам да ми је потребан утешитељ. Но, јесам ли ја једини кога треба тешити? О, кад бих могао само да говорим о својој душевној агонији! То што сада видим и чујем превазилази моја најтачнија уображења у времену ропства. Хиљаде најбољих синова мога народа и са њима један велики број свештенства – слугу Божјих – послани су били у ропство, мучени и убијани. Ви ћете ме запитати: „Зашто? За који злочин?“ Просто зато што су били Срби. О, кад би Ви само знали како су жалосна и тужна деца и рођаци наших мученика! Њихове душе су пуне страдања. Они заиста потребују утехе. Нама су свима потребне саме молитве, јер знајте: невоља је код нас општа. Мени је жао, драга браћо и сестре у Христу, што сам и сувише далеко да Вам могу говорити лицем к лицу као што каже Велики и Свети Апостол народа, те да вам опишем нашу материјалну беду и пустош. О, кад бих овог момента уместо што сам говорим, могао пустити да говоре уста неког од мојих свештеника, који су тако разбојнички били убијени, кад би могли од њих да чујете њихове невоље и беде, њихово гладовање и голотињу – ја мислим да би се Ваша срца испунила са болом и сажаљењем, ужасом и чуђењем. Нека би милостиви Бог сачувао и наше најгоре непријатеље и највеће злочинце од невоља у којима се многе фамилије наших свештеника – мученика налазе.“
Био је велики чувар српске културне баштине. Као што је већ речено, подигао је споменик митрополиту Мелетију Мученику и споменик Чегарским јунацима. Један је од оснивача народног универзитета у Нишу. Од 1920. до 1925. године, владика Доситеј је био делегат српске Православне Цркве у Чехословачкој. Тада је из римокатоличке цркве, ношено полетом скоро задобијене слободе и панславизма, иступило преко милион људи, који су тражили да буду примљени у окриље православне Цркве. Ова мисија је била поверена њему. Колику је незлобивост и љубав имао владика Доситеј сведочи и његов рад на прикупљању помоћи за Бугарску, која је разорена у земљотресу 1927. године. Помоћ је лично однео и разделио.7 1931. године основао је Привредну задругу епахије нишке, чији је задатак био помоћ угроженим свештеницима, брига о удовицама свештеника, брига о свештеничкој деци, брига о омладини и црквено издаваштво.
На редовном заседању Архијерејског сабора 1933. године, владика Доситеј је изабран за митрополита Загребачког. Приликом одласка из Ниша, владику је на железничкој станици испратило преко 3 000 људи. Умро је 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведење у Београду од последица мучења које је проживео у Загребу. 22. маја 1998. године уврштен је у календар светих Православне Цркве. Његов спомен се празнује 13. јануара.