ПИРОТСКА МИТРОПОЛИЈА

ПИРОТСКА МИТРОПОЛИЈА
(1761- 1878)

Апстракт: У раду се бавимо историјом нишавске митрополије и црквеним животом у Пироту и околини у периоду од друге половине XVIII века. Црквено- политичке околности након ослобођења југоисточне Србије 1878. године прекинуће постојање пиротске митрополије.

Кључне речи: Пирот, цариградска патријаршија, митрополит, Турци, Бугари, Србија, нишка епархија.

На територији данашње нишке епископије, према неким изворима од 1761. године, постојала је посебна црквена организација, која је била под духовном јурисдикцијом цариградске патријаршије. Реч је о нишавској митрополији чије је седиште било у граду Пироту. Постоје претпоставке да је Пирот неконтинуирано био седиште епископије и пре 1761. године, али о томе, осим помена неких епископа који су носили титулу „нишавски“, не постоје други писани подаци. Вероватније је да у време нишког митрополита Гаврила II, цариградска патријаршија узима од софијске и нишке митрополије одређена подручја и оснива посебну црквену јединицу у Пироту. Не знамо ко је био постављен за првог епископа ове епархије, нити шта се све до 1815. године са њом догађало. Хришћанско становништво, свештенство и монаштво пиротског округа често је било на удару отоманске војске. Тако је манастиру светог Димитрија у Дивљани у једној богослужбеној књизи записано, да су на Благовести 1796. године крџалије из Румелије убили неколико свештеника и хришћана у црквеној порти у селу Станичење. Након подизања Првог српског устанка на Сретење 1804. године, стрепећи од потенцијалног устанка у пиротском крају, Турци су на Петровдан 1805. године испред нишке тврђаве обесили три брата свештеника из села Велики Крчимир Јанка, Здравка и Крсту под оптужбом да припремају устанак, а исте године у Пироту у насељу Тија Бара у коме су живели хришћани, Турци су обесили седам свештеника у једном дану.

Тек 1815. године, у акту цариградског патријарха Кирила VI и Светог Синода Велике Цркве, званично се помиње нишавска митрополија и њен митрополит Самуило. У овом акту налазимо значајне податке о историји пиротске дијацезе. Митрополија нишавска са седиштем у Пироту најпре је била у саставу митрополије у Софији, да би касније од ње била одвојена и подигнута на статус архиепископије. Свети Синод у овом акту, због тешких околности које су задесиле ову митрополију, али и због „разузданог и сасвим неприличног владања њеног архијереја Самуила“ спаја је са митрополијом нишком и ставља је под духовно руководство митрополита нишког кир Мелетија. Можемо са сигурношћу да тврдимо да је митрополит Мелетије Мученик био једини митрополит спојених епископија, јер се већ 1821. године помиње нишавски митрополит Јероним, а у документима цариградске патријаршије из 1846. и 1847. године, нишка и нишавска митрополија помињу се као одвојене. Исте године када је погубљен митрополит Мелетије Мученик, Турци су у Пироту обесили неколико свештеника и монаха од којих нам је познато име само једног. Реч је о духовнику светогорског метоха у Пироту, Јосифу. Његово име остало је записано на маргини једне богослужбене књиге из Пирота, која се данас чува у Софијској библиотеци, где пише: ,,У граду Пироту бејаше један духовник светогорски пострижник из манастира Хиландара именом Јосиф, и њега обесише и тамо сахрањен би.“ Интересантно је да су 1985. и 1986. године приликом археолошких истраживања у Пироту откривена два скелета са пребијеним ногама, од којих је један на грудима имао пекторални крст од бакарног лима. Б. Дељанин и П. Пејић, археолози који су открили ова два скелета, повезали су скелет са крстом на грудима са светогорским духовником и свештеномучеником Јосифом Хиландарцем.

У новој организацији двеју митрополија након мученичке кончине митрополита Мелетија 1821. године, нишавској митрополији са седиштем у Пироту под духовну надлежност су биле стављене области око Пирота, затим места Висок, Комштица, Драгоман, Магово, Брезник, Трн, Стрелац, Ак Паланка и сва насеља до Сићева. Најзначајнији документ за историју митрополије пиротске је тзв. „Тефтер нишавске митрополије“ који је случајно пронађен 1955. године у Пироту, приликом акције сакупљања старе хартије за фабрику папира. Данас је својина Народне библиотеке у Пироту. У Тефтеру су забележени догађаји из живота нишавске митрополије почев од 29. јула 1834. године закључно са 11. фебруаром 1872. године. У овом документу помиње се пет пиротских митрополита. Први међу њима је митрополит Јероним (1821- 1836), по народности Грк. Значајан историјски извор о њему и периоду његовог владичанствовања представљају и успомене једног јагодинског трговца Стефана Михаиловића, потоњег намесника кнеза Милоша Обреновића, који је трговачком послом из Ниша дошао у Пирот на Успење 1825. године. Том приликом он је присуствовао богослужењу у пиротској Цркви и између осталог записао следеће: „На Велику Госпођу одемо у Цркву пиротску на службу. Али како служе и шта говоре при служби не разумем баш ништа. Рекоше неки, то се служи овде на грчком језику. И сам је владика служио, па кад се сврши служба отпоче владика да придикује на турском језику! То ми беше још за веће удивљење и чудо! Кад смо почели из Цркве излазити од врата церковни па све до сокак, све мантија до мантије, сами црноризци калуђери. Неки држе евангелије и до њега други тањир, други кашичицу и тањир и све тако редом иконе, неки сандучићи са моштима. И прави је жагор од тих светих просјака и тако их се поређало њих дванаест. А на крају до портиних врата на испуст, владика држи Крст и босиљак. Ту кропи и испушта слободно напоље. До њега стоји ђакон са тањиром повећим у руци и непрестано говори пролазећима: „Многе године овај дан дочекивали, срећан био!“

Највећи допринос митрополита Јеронима било је подизање пазарске Цркве посвећене Рождеству Христовом, која се, према „Тефтеру“ градила од 29. јула до 21. децембра 1834. године, када је освећена. Подигнута је поред зграде митрополије на месту старије Цркве о којој нема много података. Црква је према турским законима морала бити висока највише три метара, па је због тога укопана у земљу. Митрополит Јероним, градоначелници и еснафски људи изабрали су прве црквене епитропе чија имена и данас стоје у порталу изнад улазних врата:

Период столовања митрополита Јеронима нишавском митрополијом ипак у историографији није остао у лепом сећању. „Грк по пореклу и схватањима, а незајажљив у грабљивости према својој пастви, ишао је руку под руку са Турцима. Његова похлепа за новцем дошла је до изражаја када је за пиротског ајана дошао Махмуд Капиџибаша, човек његових моралних особина.“ Због недоличног понашања митрополита Јеронима, многи су бежали у ослобођене крајеве Србије. Његово владање и однос према пастви довешће до подизања Пиротске буне 1836. године. Интересанто је да је вођа буне у селу Високо био и угледни деда Илија, родоначелник породице Илић, предак блаженопочившег владике нишког др Јована Илића. Кнез Милош се трудио да стиша устанак преко свог посланика Аврама Петронијевића, покушавајући да спречи крвопролиће, у чему није успео. Турци су на крају устанак угушили у крви. Тада је убијено и неколико свештеника и монаха из Пирота и околине. Пиротска буна је за последицу имала смену дотадашњег ајана Махмуд Капиџибашу и митрополита Јеронима. На његово место дошао је дотадашњи лемонски митрополит Нектарије (1837- 1853), Грк са острва Митилене. За разлику од свог претходника, митрополит Нектарије остао је у добром сећању. У „Тефтеру“ о њему нема много података. Године 1852. даривао је Цркву са 29000 гроша. Отворио је и прву школу у Пироту у згради митрополије. У његово време, 1841. године, подигнута је Нишка буна. Тада је изгорео део Пазарске Цркве коју је осветио митрополит Јероним. Митрополит Нектарије умро је у Пироту 1853. године и сахрањен је иза олтара Цркве у седећем положају. Након његове смрти, 12. фебруара 1853. године цариградски патријарх Герман шаље у Пирот вишечлану делегацију на челу са јерођаконом Дионисијем да испуне тестамент блаженопочившег митрополита. О овом догађају у „Тефтеру“ на грчком језику остао је запис поменутог јерођакона. Том приликом пописано је и освећено пред пиротским старешинама и чорбаџијама једанаест одежди које су дариване пиротској Цркви.

„Деда Нектарија“, како су га од милоште звали Пироћани, на трону пиротских митрополита наследиће митрополит Антим (1853- 1860). У архивској грађи и литератури којом располажемо о митрополиту Антиму има доста података, али и исто толико подељених мишљења. Митрополит Антим се одмах по свом доласку залагао код турских власти за зидање нове варошке Цркве на месту старе која је делимично страдала у пожару 1841. и озбиљно страдала у поплави у време Страсне Седмице 1844. године. Својим ферманом из новембра 1855. године, султан Абдул Меџид допустио је њено зидање. Већ следеће 1856. године Црква је била завршена. Када је дошао у Пирот, митрополит Антим је са собом довео проту и учитеља Константина, који је отворио грчку школу у згради митрополије. Митрополит Антим је увео и то да у време богослужења у Цркви једна певница пева на грчком а друга на црквенословенском. С. Петровић за њега каже да је био „заштитник раје пред турским властима и чувар патријаршијских привилегија.“ Интересантно је да је митрополит Антим примио за учитеља јеромонаха Саву Дечанца, потоњег ректора призренске богословије и епископа жичког, који је у то време био духовник дечанског метоха. Пирот је био познат по мноштву манастирских метоха. Знамо да су у самом граду постојали дечански, студенички, рилски и хиландарски метоси.

Ипак, о личности митрополита Антима мишљења су доста подељена. Ј. Хаџи Васиљевић за њега каже „да је владика истовремено трговац и закупац.“ У Новинама Српским бр: 119, од 10. октобра 1859. године, један трговац из Србије вели: „Отидох у Пирот својим пословима трговачким. У то сам време рад био разгледати варош и што у њој има знатно. Тога ради замолим познанике да ме одведу к владици, а они ми стадоше приповедати такве ствари да се веома ожалостих. Владика не попи оне који заслужују знанијем и владанијем својим, него ко му више плати. Скоро је узео 4 000 гроша од једнога сељака који не зна читати и запопио га на подсмех свету и на срамоту вери. Измишља свакојаке узроке и начине како ће кога огулити. Какву год беспослицу обори на свештеника, забрани му свршавати свете тајне, па несрећни свештеник треба да заложи и себе и своју кућу и све што има, да дође до новаца да се искупи од владике. Неваљалство, несито лакомство, симонија и систематично прогањање свега што је налик на просвету- то је понашање пиротскога владике. Зимус тек што се Пироћани скупише и начинише школу, владика својим интригама протера учитеља, и сад им је школа у најгорем стању на највећу радост владици.“

Ф. Каниц у свом делу „Србија, земља и становништво“ вели да су „тужбе против епископа Антима, упућиване 1860. великом везиру Ћуприлићу, који се био позабавио жалосним стањем у Туна- вилајету, превазилазиле бројем и садржајем све што се могло замислити.“ Да ли због овога, или због тога што је био громогласни противник турске власти и бугарске пропаганде, митрополит Антим је од Турака протеран у Цариград. Када је одлазио из Пирота испратило га је много народа, а до бедема града га је отпратио јеромонах Сава Дечанац са светогорским и рилским калуђерима. За новог митрополита нишавског, Свети Синод Велике Цркве изабрао је митрополита Доротеја који је до тада био епископ у Враци. Он није хтео да дође у Пирот, па је на његово место изабран митрополит Софроније (1860- 1868). О његовој личности најинтересантније податке оставио је Ф. Каниц, који га је и лично упознао 1864. године. Он каже да је митрополит Софроније „навукао својим неумереним новчаним захтевима мржњу својих верника већ при самом ступању на дужност. Да би избегао батине, побегао je y оближњи манастир светог Јована, и оданде je могао да се врати само под заштитом турске војничке пратње. Незнање овог грчког епископа ишло je дотле да ми je он сасвим озбиљно говорио о некаквом словенском натпису у манастиру светог Јована из 750. године. Он, дакле, није знао ни то да je апостол Кирило тек у IX веку дао балканским Словенима писмо, по њему названо ћирилица. Пошто од овог црквеног великодостојника нисам добио ни најскромнија археолошка обавештења, врло брзо сам окренуо леђа и њему и Пироту.“

О њему је забележено и да је издавао парохије свештеницима на одређено време, а рукоположење је коштало 1 000 гроша. Са неписменим људима које је рукополагао, често се шегачио. Тако је на једном месту записано да је приликом рукополагања на прво „Достојан“ у смеху и шали добацивао „за свињара“, а на друго и треће „за овчара или говедара.“ Када је сакупљао црквени порез, тзв. „димницу“ ишао је са наоружаном пратњом на коњима. Због расипничког понашања, црквени одбор пиротске митрополије, или „Синод“ како се назива у „Тефтеру“, састављен од угледних грађана, одредио је митрополиту месечну плату од 5 000 гроша, а свештеници су епархијски разрез уплаћивали њима, а не митрополиту.

У овом периоду почиње жестока борба Бугара за увођење националне, односно бугарске јерархије на просторима некадашње пећке патријаршије и охридске архиепископије. Под великим притиском Бугара, али и дипломатским притисцима Русије, Порта издаје акт о смени митрополита Софронија и на његово место поставља Партенија (1869- 1872), који се потписивао као архиепископ. Претпостављамо да је пре доласка у Пирот био архиепископ у некој дијацези цариградске патријаршије, па је и као митрополит пиротски наставио тако да се потписује. По националност је био Бугарин из Галичника у Македонији. Световно име му је било Павле Васиљевић, а пре него што је постао епископ био је сабрат манастира Зограф на Светој Гори. Завршио је богословију и Духовну академију у Кијеву. Био је велики пропагандиста бугаризма у Пироту и у великој мери је допринео развоју бугарских школа. Његов највећи допринос свакако је подизање нове пиротске Цркве у насељу Тија Бара, посвећене Успењу Пресвете Богородице. Он је успео да од султана Абдул Азиса издејствује ферман за њену градњу. Изградња Цркве је почела 10. децембра 1870, а завршена 1871. године. Цркву је зидао мајстор Јован Илић из Славиње, а изградњу Цркве су финансирали угледни пиротски грађани. Једно звоно за Цркву даривао је краљ Милан. У „Тефтеру“ је записано да је на изградњу Цркве потрошено 200 000 гроша. У време архиепископа Партенија осликан је и иконостас Цркве у селу Студена.

Године 1872. у Пироту и околини се појавило велико незадовољство против архиепископа Партенија због његове бугарске асимилаторске политике према српском становништву, али и због високог црквеног пореза. Због тога Синод бугарске егзархије шаље неколико својих изасланика у Пирот, који неколико пута безуспешно покушавају да поправе стање. Архиепископ Партеније је на крају од егзархијског Синода позван у Цариград. Синод га је сменио и на његово место поставио Евстатија (1872- 1878), последњег епископа нишавске митрополије. Архиепископ Партеније умро је у Цариграду 20. фебруара 1876. године.

На основу сачуваних историјских извора, сазнајемо да је митрополит Евстатије завршио права и философију у Паризу. Пре него што је постао пиротски митрополит био је монах у Рилском манастиру, где је учио теологију, а неко време провео је у Русији и на Светој Гори. Р. Требјешанин сматра да је пре Пирота био епископ негде у Влашкој. Поред српског и бугарског, говорио је добро француски, грчки, турски и руски језик. Због тога што је био веома образован, Синод бугарске егзархије на предлог софијског митрополита шаље га у Пирот да среди стање настало услед сукоба у односима егзархије са цариградском патријаршијом. Одмах по доласку у Пирот затворио је све грчке школе и довео нове учитеље из Бугарске. Богослужио је у новој Цркви у насељу Тија Бара и како С. Петровић бележи „амвон нове Цркве у његово време постаде трибина бугарштине. О већим хришћанским празницима ишао је до Цркве свечано, на коњу, праћен од заптија и полицијског старешине.“

Више података о његовом животу и делатности остало је забележено из периода после ослобођења Пирота 16. децембра 1877. године. На сам дан ослобођења града, око 11 сати ујутру, митрополит Евстатије је на улазу у град са свештенством дочекао команданта српске војске Ђуру Хорватовића. Одатле је кренула литија до старе Цркве, где је служено свечано благодарење у част победе. Митрополит Евстатије је и први потписник честитке, коју су грађани Пирота упутили на Божић 1878. године краљу Милану. Усред још увек несређених политичких околности пре Санстефанског мира и Берлинског конгреса однос београдске митрополије према новим ослобођеним крајевима био је веома значајан. Тога ради митрополит београдски Михаило уз помоћ краља Милана, у својству „владиног изасланика за црквена дела“ шаље у Пирот свештеника Николу Ружичића. Претпостављамо да је овакав гест митрополита Михаила и краља Милана имао за циљ уклањање егзархијских свештеника и учитеља, али и увид у делатност митрополита Евстатија. Наиме, када је Пирот ослобођен, митрополит Евстатије се јавно одрекао свог дотадашњег рада у корист бугарске егзархије, оправдавајући се да је желео да заштити народ од фанариотског утицаја и јелинизаторске политике његових претходника. Како је на једном месту забележено „дао је часну реч да ће бити добар Србин.“ Код митрополита Михаила и краља Милана постојала је, вероватно оправдана сумња у истинитост његових намера.

Први сусрет митрополита Евстатија и свештеника Николе Ружичића био је званичан. Из овог периода као архивска грађа, значајно нам је писмо поменутог свештеника министру црквених дела Краљевине Србије г. А. Васиљевићу , датовано 18. јануара 1878. године, где каже: ,,Начелник округа пиротског г. Ђока Стефановић одвео ме је ка г. митрополиту и представио ме њему. Господин митрополит, по виду моме, примио је Вашу наредбу са задовољством и особитом радошћу, изразивши се, да се је нуждовао у таквом лицу. С тога молио је, да Вам се изјави особита благодарност на Вашој доброти. Приликом овом, дозволите ми г. министре, да Вам јавим, да је на мене врло храбав упечатак произвела цела опстанивка господина митрополита. Кућа у којој живи, више је него жалосна, а стање његово изгледа, као једног пустињака. О конзисторији, а камоли о другим званичним телима ни трага нема, као и о црквеним протоколима и рачунима.“ Свештеник Никола Ружичић био је обавезан да у нишавској митрополији спроведе у дело акт митрополита Михаила упућен нишком епископу Виктору и пиротском епископу Евстатију. Значајан документ из архивске грађе којом располажемо је и посланица митрополита Михаила епископима у Нишу и Пироту, коју због историјске вредности цитирамо у целини:

„Епископима у Нишу и Пироту

Срдачно благодарећи Богу што је милостиво благоизволео благословити оружје храбре војске Светлога Господара српског Књаза нашег Милана Обреновића IV, ми се радујемо што можемо да Вас и Вашу паству поздравимо са срећним ослобођењем и уједињењем са Србијом и по томе да позовемо Вас у заједницу са Православном српском црквом у којој по милости Божијој ми чиноначалствујемо.

Јављајући се Вашем Преосвештенству и позивајући Вас у заједницу српске Православне Цркве, ми Вас молимо, да се одазовете овоме нашем братском позиву и изволите наредити да се по правилу које је у Србији:

Прво, спомиње благовјерни и христољубиви Књаз наш Милан, супруга његова Књегиња Наталија и наследник његов Александар при богослужењима и чинодејствима у Цркви и ван Цркве, као што ћете и Ваше преосвештенство на дотичном месту спомињати и нас у знак заједнице са нама.

Друго, да Ваше преосвештенство и свештенство обојега реда Ваше епархије потпомаже српске власти ради сигурности, реда и општег напретка.

Треће, да свештенство народу претходи примером и поучава га у вери и у побожности као и у врлинама грађанске добродјетељи и часности, у оданости према светломе Књазу и дому његовом и у послушности властима које он постави као и у уздржљивости и жртвама које се потраже за општу корист и срећу.

Ми се радујемо што смо добили добре гласове о родољубљу Вашег преосвештенства и у већине тамошњих свештеника, који су са љубављу предусретали српску војску, па се надамо да ће се та љубав и слога неговати и све више утврђивати под владом Његове Светлости, просвећеног, витешког и родољубивог земаљског нашег Господара и у заједници са њим.

У намери да се боље упознамо са стањем Ваше епархије, молимо Вас да нам пошаљете извјестије о простору своје епархије. Колико имате Цркава и манастира, колико парохија и свештеника, колико у ом манастиру братства, колико протојереја и непокретног имања или немају и како се издржавају Цркве и манастири, колико и зашто свештеници примају награде, за чинодејства од народа или од прихода црквених, а и како сте Ваше Преосвештенство и колико примали награде или плате и да ли сте је примали од народа непосредно или посредно преко власти, одсеком или друкчије и како.

Ово је нама потребно ради будућег расуђивања, а међутим и Ваше Преосвештенство и свештенство примаће награду као што је и до сада било по тамошњим обичајима до даље наредбе државне и саборне власти Српске.

Надамо се у Преблагог Господа Спаситеља Исуса Христа Пастиреначалника нашег, да ће избавити Своју свету Цркву од злокачественаго ига Агарјанскога и тада ћемо са свом ослобођеном браћом и децом видети се у православном сабору Српске Цркве, која ће пуно радосно одати Господу похвалу, умети и решити коначна питања за умирање и успокојење свију и свакога.“

Митрополити, нишки Виктор и пиротски Евстатије, спровели су у дело овај акт митрополита Михаила. Одбацили су своје титуле егзархијских митрополита и пристали уз српску митрополију и митрополита Михаила. У сагласности са цариградском патријаршијом са њих је скинута анатема. Однос, сада владике Евстатија и српске митрополије био је добар. У прилог овоме навешћемо да је свештеник Никола Ружичић средином јанура 1878. године у Пироту формирао одбор Црвеног крста који је требало да помогне српску војску, а владика Евстатије изабран за његовог првог председника. Митрополит Михаило и епископ Евстатије ће се први пут лично срести у Нишу 13. фебруара 1878. године на дан светог Симеона Мироточивог, поводом освећења нишке Саборне Цркве Силаска Светог Духа на Апостоле. Том приликом на светој Литургији, богослужили су заједно митрополит Михаило, владика Виктор и епископ Евстатије. Након освећења Цркве, краљ Милан приредио је свечани пријем у свом двору. У Новинама Српским број 42. од 23. фебруара 1878. године описан је догађај освећења нишке Саборне Цркве. Тамо је између осталог и забележена беседа пиротског епископа Евстатија изговорена у краљевом двору: ,,Дозволите ми, Ваша Светлости, да и ја неколико речи кажем. Много је година, много векова прошло, док није наступило време, да Ваша Светлост дође на овај свет да славенски народ ослободи. Божије провиђење изабрало је Вашу Светлост, да из ропства избави како овај народ тако и ове градове. Зато, да Бог поживи Вашу Светлост за много година, те да будете у стању да остали народ и градове лишите тешкога ига агарјанскога, и да будете крунисани за српског краља.“ Краљ Милан је одговорио: ,,Ваше Преосвештенство! Врло су ми драге изјаве Ваше, тим дражије што је ваше преосвештенство било сведок оне крваве борбе моје јуначке војске; што је својим очима гледало ону свету борбу за ослобођење Пирота, у којој 700 мојих јунака погибоше и изранише се. Нека би Бог дао, да проливена српска крв пред Пиротом и другим местима буде од користи за слободу и срећу наше браће.“

Након Берлинског конгреса, крајем јула 1878. године, када је Пирот дефинитивно припао Краљевини Србији, владика Евстатије удаљен је из Пирота. У историографији и архивској грађи, нисмо могли да пронађемо објективан закључак због чега је владика Евстатије смењен са трона нишавске епископије. Постоје претпоставке да српска власт у новим крајевима није желела пробугарски оријентисаног владику, али на основу свега наведеног такав закључак је неоправдан. Владика Евстатије је послат у манастир светог Романа у Ђунису. Последњи историјски помен владике Евстатија налазимо августа 1878. године у акту крушевачког начелника, који од државе тражи 1431 динар „колико износи трошак епископа Евстатија у Крушевцу.“ Шта је са њим било након смене, где је провео остатак свог живота и где је сахрањен не можемо знати. Епархијом нишавском, ће до њеног укидања и припајања нишкој епископији 1. новембра 1880. године администрирати митрополит Михаило. Послове митрополита Михаила у пиротској дијацези обављаће прота Димитрије Цветковић (1833- 1902) бригадни свештеник српске војске, родом из Јагодине. На основу његове уредно вођене документације сазнајемо да је Пирот у то време имао дванаест свештеника, од којих је шест било у пазарској Цркви, а шест у Саборној. Прота Димитрије је у пиротској епископији 9. марта 1879. године издао акт који свештеницима забрањује да улази у Цркву или богослужи са капом на глави.

Актом београдског митрополита Михаила од 1. новембра 1880. године пиротска епископија се укида, а њене територије у новој организацији Краљевине Србије стављају се под духовну надлежност нишке епархије и нишког епископа Виктора Чолаковића Хиландарца (1797- 1888; епископ нишки од 1872. до 1883.). На основу историјског увида у живот нишавске митрополије, изузевши поступке њених појединих поглавара, можемо закључити да је она била центар очувања националног идентитета Срба у југоисточној Србији и чувар вере и традиције Српске Православне Цркве. Побожност и духовност понишавља, која кроз векове постојано одолева многим искушењима, оправдава назив Пирота, често у историографији и широј јавности познат као „мали Јерусалим.“