Хришћанство је на тло древне Нишке епархије дошло преко апостолских ученика, који су за собом оставили своје ученике. Ниш је од најранијих времена имао епископску катедру, задобијајући свој идентитет у личности Епископа као иконе Христове. Реч је о епархији на чијем простору је рођен свети цар Константин Велики, личност која овом месту даје посебан печат.
Епископи Нишке епархије присуствовали су на многим важним саборима цркве Христове, што нам сведочи да су и они били важне личности у њеном животу. Неке од њих требало би посебно поменути: епископа нишког Kиријака, затим Гауденција - учесника Сабора 343. године у Сердици, Пројекта - учесника Петог васељенског сабора... Заједно са многим другима, ови славни оци записани су у диптих Нишке цркве.
Нишка епархија се до 732. године налазила под управом Римског епископа. Јурисдикција над овом епархијом мењала се у каснијој историји неколико пута, тако да су о њој водиле бригу Васељенска патријаршија, Охридска архиепископија, Бугарска архиепископија, као и Пећка патријаршија све до свог пада. Нишка катедра спајана је и са другим епархијама, тако да су се и њене границе мењалe. За време турске владавине на челу епархије налазили су се архијереји који су са својим народом носили бреме терета свог времена.
Васпостављање Пећке патријаршије обухватило је и Нишку епархију. Од значајних нишких епископа тог периода треба поменути митрополита Јоаникија, који је1722. године обновио цркву светог Николе при којој је тада била Митрополија нишка, као и Георгија Поповића, потоњег епископа темишварског, који је заједно са патријархом Арсенијем и народом пошао путем друге сеобе Срба након пораза Аустрије у рату против Турске.
Укидањем Пећке патријаршије на катедру нишких епископа дошли су епископи које је бирала Васељенска патријаршија. Међу њима је био епископ Мелентије, који је мученички пострадао 1821. године, обешен испред Тврђавског моста. Такође је значајан и митрополит нишки Јоаникије II, који је 1856. године осветио темеље новог нишког Саборног храма.
Нишка епархија у ослобођеној Србији улази у састав Београдске митрополије са једном интересантном личношћу. То је био епископ нишки Виктор Чолаковић, припадник Бугарске егзархије, који је ипак с правом осетио да његов верни народ с нестрпљењем и нескривеном радошћу очекује припајање матици Србији.
Нестабилне политичке прилике након ослобођења Ниша осетиле су се и у животу ове епархије. Међу епископима који су обележили ово време треба поменути епископа Димитрија Павловића, који је касније постао и први патријарх уједињене Српске цркве, владику Јеронима, који је своју заоставштину оставио верном народу града и по коме носи име једна улица у Нишу, где се и данас налази његова кућа, Инокентија, потоњег митрополита Србије.
Међу ондашњим епископима цркве Христове у Нишу посебно место заузима кир Доситеј Васић, који се показао као пастир који брине за поверено му стадо и живот свој полаже за њих. То је показао у Првом светском рату, када је био интерниран у Бугарску, да би у Другом светском рату као епископ Загребачки након многог мучења овенчао свој живот вечном славом као исповедник Онога кога је сведочио .
Њега је наследио епископ др Јован Илић, који је као првојерарх Нишке епархије био велики борац против безбожног комунистичког система. На месту епископа нишких остао је до свог упокојења 1975. године. Тада је у наш град дошао епископ Иринеј, који је овом епархијом управљао до 2010. године, до избора за новог патријарха Српске цркве.
Данас овом епархијом предстоји и Богу узноси молитве др Јован Пурић, устоличен у трон епископа нишких 7. августа 2011. године, да се моли за спас ове цркве и верног народа поверене му епархије.
Већ и кратак приказ историје Нишке епархије недвосмислено нас упућује на то да је живот цркве увек везан за личност епископа, без које не би било ни цркве, ни историје, ни њеног идентитета.
Презвитер Миодраг Павловић
