СВЕЧАНА СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА У НЕМАЊИЋКОМ И СВЕТОКОНСТАНТИНОВСКОМ ГРАДУ НИШУ

SvSava1Данашња прослава покровитеља свих српских земаља Саве првог Архиепископа, овенчана је традиционалном светосавском академијом у граду Нишу.
Академију је како и приличи благословио и својом беседом отворио Преосвећени Епископ нишки Господин Др Јован, беседом којој је главна тематика била светосавско и светоконстантиновско наслеђе у нашем народу.
Свечаност су свакако улепшали својим учешћем, велики и мали Црквени хор „Бранко“, Црквено играчки ансамбал „Бранко“, хор Богословије у Нишу, глумци који су нас глумом и казивањима вратили у време светога Саве, потсећајући на Његов дух којим и данас и кроз читаву историју дише народ српски.
Свечаност је завршена свечаним пријемом у сали светосавског дом при Саборном храму у Нишу.

Share selected track on FacebookShare selected track on TwitterShare selected track on Google PlusShare selected track on LinkedIn
Преузми звучни запис »



Светосавска беседа

У светлости Савиндана сагледавамо однос Речи Божије, иконе и житија св. Саве. Јеванђеље и иконично житије св. Саве имају заједничко начело учења и тумачења, и зато нам они преносе исту и јединствену свештену поруку и богооткривено учење.
На почетку житија св. Саве Доментијан наводи молитву мајке св. Саве, која у ствари антиципира будући његов положај као Архиепископа српске Цркве. „И потом заче богољубива Ана у утроби својој, и роди по вољи Божијој сина, добро изникли изданак од доброг корена, у коме родитељи његови примивши богосветлу радост, благодарише свога добротвора који није презрео њихова мољења“. У овом житијском казивању видимо значај корена тј. породице из које је изникао благословени плод, као плод молитве. Из овога корена родиће се светородна лоза Немањића која ће извршити рецепцију Константиновог наслеђа. Као што је Византијска историја обиловала примерима побожних царица, као што је царица Јелена, која је родила цара Константина у Нишу, и као што је византијско наслеђе извирало из култа, тако и наше светосавско наслеђе и хришћанска култура извире из молитве. Зато ово светосавско слово посвећујемо овој теми.
Откривење Бога свету и човеку је велики дар Божији. Смисао тог дара је спасење човека. Човеку је дата могућност учествовања у Божанском животу, у црквеном животу. У храмовном простору човек као словесно и иконично биће славослови Бога, односно богослужи. Наша облагодаћена реч, реч која је очишћена, преображена и освећена благодаћу Божијом, уподобљује се Божијој Речи и задобија силу Божију, да победи свако зло, да преобрази свет и да објави тајну новога стварања, нове твари кроз богослужење у Цркви. Таква једна и јединствена молитва била је и молитва богољубиве Ане која је следујући своме сину оставила сва земаљска царства и пошла за Христом и наследила Царство Небеско. Св. Сава је дао пример својим родитељима, и зато његова мајка примивши анђелски лик, рекла је, између осталог, „да, не би ли ме човекољубиви Бог удостојио да будем заједно у збору са вољеним чедом мојим у Царству Небеском“.
Познато је свима да је св. Анастасија ктиторка Богородичиног манастира код Куршумлије, односно Белих цркава наше нишке епархије. О овоме сведочи Доментијан у житију св. Саве: „И украсив га свим правима црквеним, установи у њему чрначки збор са часним и богољубивим подружјем својим, по имену Аном. И предаде јој храм Пресвете, да се стара о њему по сваком делу и о чрнчима које установи у том манастиру светом“. Анастасија се упокојила пре 1199. и сахрањена је у Студеници. На фресци у проскинези (поклоњење) обраћа се Богородици, следећим речима: „о Пресвета Дјево и Бога Нашега Мати, прими моленије рабе своје и монахиње Анастасије“. Овде видимо везу између молитвене речи, иконе и житија светих. Чудесни темељ овог тројединства јесте вера и поверење у Бога. Јачина молитве, како мајке Јелене и мајке Анастасије, изазвала је велику промену код њихових синова: код једног је то јављање знака са Неба – појава Часнога Крста којим је дошло до преокрета у историји, док у другом случају улогу Немањића у Константиновом наслеђу српскога издања. Зато је веома важно говорити у светлости данашњега празника о иконичности молитве, службе и житија св. Саве.
Централно место прославе светитеља је у богослужењу цркве. Ми свечано и побожно читамо чтенија из св. Писма. На тајноводствен начин учествујемо у догађајима који су описани у св. Писму. За читање св. Писма неопходно је пажљиво слушање и правилно тумачење Богочовечанске речи. Св. Јеванђеље се свештенодејствује на св. Литургији, а да би се освештали Речи Божијом потребна је наша припрема. Да би били заједничари велике Тајне побожности, потребан је молитвени однос према светињи Божијој и страх Божији у своме срцу. Другим речима, наш иконични однос према Светињи је предуслов за спасење и обожење. Пример и плод такве Богоуподобљености су светитељи, међу њима и св. Сава српски. Он је св. Писмо изучавао целога свога живота и живео библијским начином живота. Зато без св. Писма не можемо створити иконописни сиже, јер основ његовог бивствовања био је у богослужбеном доживљају св. Писма.
У основи словесне иконе данашњега празника, леже управо богослужбени текстови Цркве, као што су нпр. тропар и кондак. У најсвечанијем тренутку празника износи се икона свеца, праћена библијским химнама. Зато овде истичемо важност молитвеног богословља, где је основа библијска, а да је иконописачка композиција прожета текстовима богослужбених песама. Овде је, у ствари, центар прослављања св. Саве, а тиме и наше педагогије.
Светосавска молитва је оно словесно дрво које је св. Сава засадио као дрво Живота, бивајући учитељ пута који води у вечни Живот. То светосавско Дрво и његови плодови које Црква баштини светосавској деци је укорењено у Речи Божијој, а првенствено у његовом Најсветијем Имену Божијем. Другим речима, Име Божије је онтолошка основа човекове молитве, као начина човековог словесног заједничења са Богом. Све ово видимо у молитвености св. Саве.
Тропар и кондак св. Сави који смо данас појали расветљава посебност подвига светога. Они говоре о молитвеној иконичности, као и историчности и иконичности његовог житија. Такође, канон празника је словесна икона св. Писма. Овде видимо узајамност и прожетост Старога и Новога завета. Свакако да је светитељ у свом доживљају, како богослужбеном тако и личном молитвеном тиховању, био прожет библијским духом. У том смислу, његова проповед је била животна, заузимајући централно место у богослужбеном чину, који се савршава у храмовном простору. Зато је његова проповед утицала на стварање иконе његове, као што нас и његова икона учи проповеди. Гледајући његову икону, не само у богослужбеном контексту храма, ми доживљавамо и у простору породице и школе његов благослов. Свако издвајање у обредном смислу овога чина, независно од храма – водило би нас у духовну шизофренију, одвајања сакралног од профаног. Другим речима, овим би порицали Константиново и Светосавско наслеђе. Овај притисак изгоњења иконе и славског обреда из школа, као и избацивање веронауке из савременог васпитања, значило би да ми не прослављамо Константиново наслеђе у Нишу.
Једно треба да нам буде јасно, да иконични принцип житија, као и житијска икона треба да изађе у сусрет савременом човеку. Овде се ради о двојединој тајни: обнављању наше иконичности, с једне стране у храму, а с друге стране њено зрачење и утицај „на свет који у злу лежи“. Ово јединство треба чувати од свих искушења која нас чекају на путу боготражитељства и богословствовања, односно обнављања светосавског духа, који је у суштини црквени и хришћански дух нашег поднебља и идентитета. Чак шта више, да би задобили иконични начин живљења у Богу, потребан нам је двиг – подвиг кретања у изласку из себе, из свог егоизма заљубљености у етнос и нацију. Та универзалност и толерантност, боље рећи трпељивост стиче се у подвигу изучавања светога Писма у српском издању, које ми зовемо светосавље. У том смислу, можемо се учити од наших предака, од св. Симеона и св. Саве, чији корени дипломатије сежу на нашим просторима, тачније на нашим изворима Пантелеја. Из овога се рађа, или тачније рађа духовне плодове, који су засољени светосавском молитвом:
„Добри Боже, стопама Твојим дај да ходим!
Дух Твој Свети да ми је вођа!
Зрачи моју душу вечним зрацима љубави!
Пусти доброту Твоју да загреје душу моју!
Правда Твоја нека завлада душама свих људи!
Твоје Царство нека је наш дом!
Слава Твоја нека засија човечанству да упозна Тебе и љубав вечну!
Песма Твоје радости вечно нека бруји у нашим срцима!
Молим Ти се, Боже Велики, услиши моје жеље! АМИН!