Његова Светост Патријарх Српски г. Иринеј рођен је 28. августа 1930. године у селу Видова код Чачка од оца Здравка и мајке Милијане (касније монахиње Нине). На крштењу је добио име Мирослав. Године 1937. остао је без оца, који је трагично скончао свој живот, након чега са мајком и породицом као дете често одлази у манастир Преображење у Овчарско-кабларској клисури.
У манастир одлази као гимназијалац у време окупације, а као манастирски послушник завршава у Чачку Гимназију. Године 1948, са благословом владике Валеријана Стефановића администратора Епархије жичке, уписује Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. По завршетку Богословије 1951. године уписује Богословски факултет у Београду на коме је дипломирао 7. фебруара 1958. године. Након одслужења војног рока 1959. године бива постављен од Светог синода за суплента Богословије у Призрену.
Октобра 1959. године, пре одласка у Призрен, прима монашки постриг у манастиру Раковица и добија монашко име Иринеј. Замонашио га је Патријарх Герман Ђорић, администратор Жичке епархије, чији је клирик био. Већ 24. октобра рукоположен је за ђакона, а 27. октобра за свештеномонаха у Цркви Ружица у Београду. У Богословији је радио до 1968. године.
Као стипендиста Светског савеза цркава од 1962. до 1963. године борави на постдипломским студијама у Атини, где изучава Свето писмо. По повратку из Грчке 1968. године бива постављен за в. д. управника Монашке школе у манастиру Острог. Ова Монашка школа радила је од 1967. до 1977. године, недалеко од доњег Острошког манастира, на локалитету Брина у старом конаку, а пресељена је 1977. године у манастир Крка у Хрватској. Ова школа одиграла је важну улогу у образовању свештеника и свештеномонаха у Црној Гори, јер је Богословија на Цетињу након Другог светског рата престала да ради.
Након избора Методија Муждеке за Епископа тимочког 4. јула 1971. године, на место ректора Богословије у Призрену изабран је, сада већ синђел, Иринеј Гавриловић. На редовном заседању Сабора 1974. године, изабран је за викара Патријарха Германа, са титулом Епископа моравичког. На празник Духова 14. јуна 1974. године хиротонисан је у достојанство Епископа руком Патријарха Германа, уз саслужење Павла Стојчевића рашко-призренског, Јована Велимировића шабачко-ваљевског и аустралијско-новозеландског Николаја Мрђе. На наредном Сабору 28. маја 1975. године, на предлог Епископа жичког Василија Костића, администратора Нишке епархије, изабран је за Епископа нишког.Свечано устоличење уприличено је 15. Јуна 1975. године у нишкој Саборној цркви. На крају свете литургије, коју је нови Епископ служио заједно са Епископом Павлом рашко-призренским и Василијем Костићем, Епископом жичким, игуманима, намесницима, свештеницима и ђаконима, новог Епископа Иринеја у трон је увео владика Василије Костић. Ступајући у трон епископа нишких, владика Иринеј преузео је и администрирање над новооснованом Епархијом врањском. Већ првих дана по ступању на трон, владика Иринеј се заузео да административно и просторно организује ову новоосновану епархију. Петнаестог децембра 1976. године започео је изградњу Владичанског двора у Врању, осветивши камен темељац. И поред тешких времена и оскудице, двор је у потпуности завршен и свечано освећен 24. септембра 1978. године, на дан устоличења првог Епископа врањског Доментијана Павловића.
Због болести владике тимочког Методија Муждеке, Свети сабор поверава му и администрирање Тимочком епархијом, па је нови млади Епископ на почетку столовања под својом надлежношћу имао целу југоисточну Србију.
Ненаметљиве природе, владика Иринеј започео је свој пастирски рад без велике помпе, у тишини и преданој посвећености. Његова скромна личност, али и мудар однос према окружењу и вешта хришћанска дипломатија довела је до тога да период његовог столовања Епархијом нишком остане упамћен као период велике градње. Тешка времена, политичке прилике, друштвене околности, сиромаштво и незаинтересованост која је постојала у другој половини ХХ века нису могли да спрече материјални и духовни препород, изградњу и обнову. Како никада није волео да истиче себе и свој рад, подаци о његовим активностима и делатностима нису остале у великој мери забележене у црквеној периодици, медијима или штампи. Због тога је веома тешко реконструисати најважније догађаје из времена његове архипастирске управе. Владика Иринеј обилази пространу Нишку епархију, богослужи, рукополаже, поставља свештенике и свештеномонахе.
Због болести владике средњезападноамеричког др Фирмилијана Оцокољића, 1984. године, Свети архијерејски сабор поставља владику Иринеја за администатора ове далеке епархије. Већ у то време, владика Иринеј имао је тежак задатак помирења раскола насталог 1963. године. Као Епископ нишки, он је чак 22 пута походио Сједињене Америчке Државе, ревносно се трудећи да до коначног помирења раскола дође, што се и догодило 24. априла 1991. године. Ово помирење у великој мери је заслуга владике Иринеја и његовог личног пријатељства са Епископом Иринејем Ковачевићем, тадашњим поглаварем Митрополије новограчаничке.
У тешким ратним временима која су наступила крајем ХХ века на простору бивше Југославије, владика Иринеј прима избегле свештенике из Хрватске и Босне, а уз помоћ Митрополита новограчаничког Иринеја Ковачевића организује за потребити народ велике донације хуманитарне помоћи од православних Срба из Америке.
У време владике Иринеја, при манастирима подижу се нови конаци и економске просторије, а многи манастири се обнављају. У последњем рату, са манастирима и црквама, свештенством и монаштвом ангажовао се на збрињавању избеглица са Косова и Метохије. У време рата, Богословија Светих Кирила и Методија морала је напустити Призрен. Своје уточиште пронашла је у пастирском загрљају владике Иринеја и љубави Хиландараца, који заједно у комплекс Хиландарског метоха примају избеглу Богословију. У периоду од 2001. до 2005. године, у комплексу Метоха подигнута је велелепна зграда средствима Задужбине Симе Андрејевића Игуманова Призренца.
Дванаестог новемба 2001. године, страшни пожар прогутао је катедрални храм Нишке епархије. Ангажованошћу владике Иринеја и прилозима верних широм света, храм је у потпуности обновљен и свечано освећен 8. октобра 2006. године.
Због својих дипломатских дарова, Свети синод поставио је владику Иринеја за члана комисије која је требало да реши проблем раскола у Македонији. Његовим трудом и залагањем, дугогодишњи договори представника обеју страна довели су до састанка у Нишу 17. маја 2002. године. На овом састанку постигнут је договор за превазилажење раскола насталог 1967. године, а потписан је и један документ о конституисању аутономне Охридске архиепископије, упамћен у историји као „Нишки споразум”.
Тешко је побројати шта је све за тридесет шест тешких и турбулентних година владика Иринеј у Нишкој епархији урадио. Његово столовање оставиће неизбрисиви траг у историји Ниша и Нишке епархије. На изборном заседању Светог архијерејског сабора 22. јануара 2010. године, апостолским жребом изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско- карловачког и Патријарха српског. До избора на ову свету дужност, у Нишкој епархији подигнуто је преко 40 нових храмова, а више од тога обновљено.
{oziogallery 2361}