Црква Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу са благословом Његовог преосвештенства епископа г. Теодосија наставља свој недељни програм предавања из Светог писма, циклусом великопосних библијских катихеза. Сваке среде у редовним приликама, у продужетку акатиста од 18 часова, предвиђено је организовање предавања из Светог писма. Четврта по реду великопосна библијска катихеза одржана је на дан 5. априла. Предавач је био јереј др Бобан Димитријевић, професор Призренске богословије Светог Кирила и Методија привремено у Нишу. Резиме:
У четвртој, завршној великопосној библијској катихези било је речи о богословском, животном значају Великог поста, односно празника за који се путем овог поста припремамо, опет у перспективи библијских читања. У целокупној структури тих читања страдање и васкрсење Христово приказују се из угла човековог стварања и човековог пада у грех. У Књизи Постања стварање је представљено као развојни процес ка стварању човека. Човек је предодређен да се у њему, слободном вољом, створени свет сједини са Богом.
Човек је, одрекавши се свог задатка, уместо Богу овај свет принео себи. Он је тиме прекинуо већ постојећу, установљавајућу заједницу са Богом. На тај начин он је осудио самога себе и створену природу да остане у границама смрти. Човек бира постојање без Бога, које је само по себи осуђено на смрт. Адамов пад је последица остваривања његове слободе на погрешан начин. Бог није оставиои човека, а врхунац његове бриге је долазак Сина Божјег у свет.
Најдубља последица Адамовог пада је искушење човековог самообожења. Целокупна природа кроз Адамов пад постала је подложна смрти. Смрт није казна Божја која накнадно улази у свет, већ пројава суштине света, његове смртности. Суштина природе остала је иста, али се променио начин њеног постојања. Изгубљена је могућност стицања бесмртности у Богу. Дошло је до несклада, непријатељства између човека и природе. Човек је ушао у сукоб са природом. Изгубио је појам истине, упадајући у идолопоклонство. Јеваанђеље истиче да постоји истински живот у Христу, којим је побеђена смрт. Христос својим васкрсењем даје наду да ће смрт бити превазиђена.
Због човековог пада мења се начин на који долази до остварења заједнице човека са Богом. Син Божји постаје човек и добровољно страда, умире на крсту. Он својом слободом пролази кроз све фазе људског живота, да би искупио човека. Христос тиме не престаје да буде Бог, не прекида заједицу са Оцем. Напротив, поставши човек, он у ту заједницу уводи све идентитете које преузима, али његов примарни идентитет остаје то да је он Син Божји. Смрт у Христу није коначан догађај, већ нешто што се мења у догађају васкрсења. Христос уништава човекову смрт својом смрћу, која је другачија од обичне људске. Однос љубави који Христос има са Оцем у вечности јачи је од смрти.