БЕСЕДА ПРОФ. ДР ДРААГИШЕ БОЈОВИЋА НА СВЕТОСАВСКОЈ АКАДЕМИЈИ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У НИШУ
Кад мисаоним рукама разгрнемо светлост српског средњовековља и небеске зраке вежемо у блиставе снопове, разумећемо да семе и хлеб живота нису само у земаљској бразди, већ се, пре свега, налазе у класју небеском.
Таквим хлебом храњени и напајани са извора воде живе, израсли су у историјске и духовне горостасе два највећа брата из наше прошлости, света двојица: Сава, први српски архиепископ и просветитељ свога отачаства и Стефан, први крунисани краљ српских и поморских земаља.
Зато греши, дубоко греши, сваки онај који каже да је о Светоме Сави све речено. Рекао бих ипак: мало је оних, који су разумели и који могу објаснити његову личност и историјску величину.
Не бих бежао од тог покушаја, поготову не овим поводом, али ми дозволите да данас нешто више кажем о Стефану него о Сави. Из два разлога: Сави је, у обраћању декана посвећено доста времена. Друго, наша академија је и поводом осам векова српске државности, а њен стуб је управо Стефан Првовенчани.
Како данас дојмити лик тог човека а имати у виду да је ту, стално поред њега, и брат му Сава?
Обојица су, у подели власти, имали чиме владати: Стефан Рашком, Растко Хумском земљом.
Један је остао у власти, а други је побегао од ње.
Родитељски примери и васпитање могло им је дати праве узоре: владарски идеал Стефанов био је отац, велики жупан Стефан Немања. Мним да је пресудан утицај на Саву могла имати мајка, дивна мати Ана.
Ко му је други могао посветити толико времена до она.
Отац је ратовао, освајао, владао. Мајка је у рукама држала Свето Писмо и васпитавала сина дарованог од Бога. Баш као што су то, Псалтиром и Јеванђељем, чинеле: Олимпијада, мајка Михајла Пупина и Георгина, мајка Николе Тесле.
Постоје ли веће мајке у српскоме роду? Три велике мајке тројице великих синова.
Можемо рећи да су и Сава и Стефан, спознали свет науке у родитељском дому и схватила да наука није игра безумних речи: Краљ Стефан, владар и ратник, постаје тумач Светога Писма, а архиепископ Сава то исто, али и вешти дипломата.
Повремено као да су мењали улоге: Саву често видимо на гиздавим коњима, а Стефана загледаног у Лествицу Јована Синајског.
Но, интерес отаџбине доводи их увек у исту позицију: Стефана да око Ниша брани српске земље, Саву да од свирепог бугарског великаша Стреза брани Стефана.
Ниш је Првовенчаном био што и Немањи: пуста жеља за престоницом. Зато овај град у његовом делу је исто што и Београд у Константина Филозофа.
Кад говори о Нишу увек га, неизоставно, назива славним градом, што он уистину и јесте. Стефан га једини од наших владара химнично прославља.
Осећање музике даје оне неопходне црте Савином и Стефановом стваралачком портрету: Савина музика је Псалтир и византијско појање, а Стефанови омиљени инструменти, на којима често свира, су бубњеви и гусле.
Али, понекад сурови ратник, пре Првог архиепископа, у српску литературу уводи мелодију акатиста, древну сиријску мелодију пресвучену у византијски канон.
Осећање за лепоту храма обојицу је одвело у Жичу. Зато њих двојица нису обични градитељи, већ на освештаном темељу подижу Државу и Цркву.
Светост оца Симеона од њих је створило прве српске писце, утемељиваче најзначајнијег српског средњовековног жанра - житија. Уз то, онај кога сматрамо првим, Свети Сава, загледао се у дело другог, брата Стефана и од њега преузео алегорију о Светој Гори и причу о себи - причу о слаткогласној птици и пустинољубној грлици.
Један је наратор, други песник. Државник је понекад горди наратор, монах је увек смирени песник.
Док је Сава на двору мађарског краља српску супериорност показивао и тиме што је вино хладио градом, који је призвао са небеса, дотле је Стефан вештом дипломатијом осигурао круну из престоног Рима.
Док је Савин пут праве вере кретао из Свете Горе, дотле је Стефан Свету Србију ограђивао Савином правом вером.
Век овога живота Немања је завршио као монах Симеон, његов најмлађи син као Сава, а најстарији син Стефан као Симон. Симеон, Симон и Сава су три српска С, важнија него она четири, јер је живот увек у Тројици. У Љубави, у Вери, и у Нади.
Кад оним истим рукама, са почетка овога слова, разгрнемо мрак нашег времена указаће нам се она светлост, која се никада није срела са мраком.
Уверен сам да ће бар један зрак те божанске светлости обасјати и овај храм знања и просвете, у коме се данас налазимо. Јер та је светлост светлија од сваког дана.
И зове се светлост незалазног дана.
Нека та светлост и следеће године, и у годинама долазећим, сваког Савиндана обасјава учитеље и ученике ове институције. Верујем да то учитељ више значи него професор, а ученик више него студент. Јер подразумева знање које нам се негде загубило и однос за којим вапимо.
Ако се држимо речи Светога Саве, претходно да их упознамо и заволимо, има наде да ћемо се вратити у будућност.