Поводом изласка из штампе
трећег тома ДЕЛА св Јована Златоустог
у издању Епархијског управног одбора Епархије Нишке.
Беше у Антиохији, оној на (реци) Оронту, неки презвитер по имену Јован, родом од евпатридâ, животом — добар, а беседом и силом убеђивања — страшан, (човек) који је надилазио (све) говорнике око себе, што је и Ливаније Сиријац посведочио. Јер кад је намеравао скончати, и кад га присталице питаху ко да буде уместо њега (на челу његове реторске школе), говори се да је казао: Јован — да нам га хришћани нису отели.
Овим речима је црквени историчар Созомен започео своју причу о Јовану Златоустом, дабоме не случајно истичући у први план силу и убеђујућу моћ његове беседе, јер је већ у његово време свима било очигледно да је Јован Златоусти највећи беседник свог, и не само свог, времена.
Наравно, он то није постао тек онако. Крајем фебруара 387. године Златоусти је држао редовну проповед у цркви званој Стара, у Антиохији. Ближио се почетак Великог васкршњег поста и Јован је паству припремао за пост тумачећи им Павлову изреку Користи мало вина због стомака свог и честих својих слабости (1Тим 5, 23). На крају беседе, по сопственом убеђењу не случајно, направио је поређење између увреде царскога достојанства, за коју следи најстрожа казна, и увреде Бога, на коју се, и не размишљајући, свакодневно одлучујемо.
Само неки дан после те беседе, у његовој родној Антиохији избила је побуна у којој је нанета увреда цару Теодосију Великом (порушене су царске статуе), и Златоусти, наравно, није могао да се не присети оног свог недавног поређења. Био је убеђења да је кроз његова уста Бог унапред опомено становнике Антиохије и припремио их за оно што ће се десити.
А дешавале су се страшне ствари. Сваки становник Антиохије се бојао да може бити доведен у везу са увредном царскога достојанства (а то је значило смрт!), јер читав град је сагрешио. И читав град је захватила страшна паника. Иако већ у прилично дубокој старости, епископ Антиохијски Флавијан (који је две године раније рукоположио Јована у чин презвитера) из Антиохије се запутио у далеки Константинопољ у намери да пред самим царем издејствује милост за своје стадо, док је Златоустом пало у део да исто то стадо теши својом моћном беседом. Ни Флавијана ни Јована, очигледно, није чекао нимало лак и пријатан посао. Но, и један и други су га, дабоме, обавили најбоље могуће.
Беседе о сатуама које чине главни део овог трећег тома Дела св. Јована Златоустог, а која Дела је Епархија нишка по благослову свог Епископа, и уз помоћ Божију, почела да објављује представљају управо те утешне и поучне беседе које је св. Јован држао успаниченим Антиохијцима. По општем уверењу, оне спадају у сам врх беседништва, не само црквеног.
Беседе о статаума су биле читане у старини, читане су и данас, а сигурни смо да ће и у будућности остати радо читано штиво. На словенски су током средњовековља превођене у три наврата. Од њих је сачињен и засебан зборник под насловом Андрианти (од грч. ἀνδριάς – статуа). Крајем 14. века монах Антоније (Багаш) превео је „от грчкого извода на србски“ Зборник Златоустових Беседа Андрианти. Његов превод уживао је велики углед, тако да га је године 1473. преписао Владислав Граматик. Средином 15. века у светогорском манастиру Ватопеду монах Антоније, иначе Србин, ученик Генадија Светогорца урадио је превод беседа О статуама за Никиту, архиђакона Студеничког митрополита Василија. Трећи талас превода био је ваћ на руски, нешто касније, током 16. и 17. века. На савремени српски беседе као целина, колико нам је познато, од времена монаха Антонија нису превођене. Постоји превод прве беседе објављен 1908. у „Богословком гласнику“, часопису који је између 1902. и 1912. излазио у Сремским Карловцима.
Осим двадесет једне Беседе о статума у састав трећег тома Дела улазе још: Две беседе оглашенима; Три беседе о немоћи ђавола; Девет беседа о покајању; Две празничне беседе; Три беседе о Јудином издајству; Две беседе о Крсту и разбојнику; Беседа о Васкрсењу мртвих; Беседа против пијанаца; О вазнесењу; Две беседе о педесетници.
Књига има 672 странице, штампана је у В5 формату и, као и први том, повезна је тврдим повезом.
Све беседе превео је са старогрчког и приредио за штампу Дејан Ј. Лучић.