Информација о раду међународне конференције ,,Традиционалне вредности и демократске слободе у савременом свету’’
У Варни, у Бугарској, у периоду од 18-21. фебруара 2013. године одржан је велики православни скуп у организацији Међународног фонда јединства православних народа из Москве, а под покровитељсртвом Бугарске православне Цркве и Његовог Високопреосвештенства митрополита варненског и великопреславског Господина Кирила.
На овој конференцији учешће су узели црквени и политички представници 21 земље из целог света, чије је превасходно опредељење поштовање традиционалних вредности својих народа и држава, али и афирмација модерних демократских вредности и слобода савременог света. Српски народ је имао духовне и политичке представнике како из матичне државе Србије тако и из других земаља у региону у којима живе Срби - Републике Српске, Црне Горе и Хрватске. Српску Православну Цркву је представљао Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Јован (Пурић) као изасланик Светог Архијерејског Синода. Епископ Јован је испред српске делегације говорио на тему ,,Свети Јован Златоусти – литургијски етос и савременост’’. Потом су своја излагања произнели и остали учесници из реда српског народа посебно се осврћући на актуелну тешку ситуацију у којој се налази српски народ на Косову и Метохији, што је резултирало усвајањем завршног коминикеа у коме је јасно истакнуто брутално гажење и оспоравање традициналних вредности и демократских слобода српског народа и осталог неалбанског живља на том простору.
Владикино излагање преносимо у целини:
BISHOP DR. JOVAN PURIĆ - SAINT JOHN CHRYSOSTOM: LITURGICAL ETHOS AND MODERNITY
ЕПИСКОП ДР ЙОВАН ПУРИЧ - СВ. ИОАНН ЗЛАТОУСТ: ЛИТУРГИЧЕСКИЙ ЭТОС И СОВРЕМЕННОСТЬ
СВЕТИ ИОАН ЗЛАТОУСТ ЛИТУРГИЙНИЯТ ЕТОС И НАШАТА СЪВРЕМЕННОСТ
Уводно обраћање Епископа нишког Др Јована (Пурића)
изасланика Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве
Бити у православном јединству народа и држава и учествовати својим сведочењем у овом скупу значи да можемо да сведочимо пред светом који жели првенствено економско уједињење.
Ово је значајно за мисију према свету коме данашњица развија наду за успостављањем савршеног света, уз помоћ науке и научно утемељене политике. Ово је наизглед задовољавање жеље, међутим, ово говори о потреби човека за Једином Надом и поред испуњених неких животних нада у младости и успеху у своме занимању.
То је нада за бесконачним спасењем. Баш зато се треба чувати искушења од секуларизованог друштва, ако се служимо само аршином Ћесара.
Чувати свој идентитет и традицију (Предање) не значи бити конзервативац. Чувати вечну наду у неговању православне културе у свим интеграцијама је наш задатак што је жеља и намера организације " Фонда за јединство православних".
Снага унутрашњег јединства различитих дарова у заједничком облику и ритму Црквеног Живота је извор нашег надахнућа. Сложеност и различитост дарова Јединства Духа је огромно богатство духовног живота. Велики је значај личних дарова, такође и дарова многих народа у једној светој Породици Саборне Цркве.
"Што је мање унутрашње наде, то је више непознавање узрока који доноси патњу" (Прем. 17, 12)
"... Невоља гради трпљење, а трпљење искуство, искуство наду, а нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим" (Рим. 5, 3-5).
Зато има наде, ако Црква у свом јединству изврши своју мисију - она постаје нада света, Нада целог "света који у злу лежи".
Желимо успех овог скупа и допринос овој вечној Нади.
Дајемо свој скромни допринос овој заједничкој теми. Мисао и дело Светог Златоуста је дубоко уткана у биће и нарав Православне Цркве у Србији. Почевши од светог Саве до светог Николаја и оца Јустина који су извршили рецепцију Светих Отаца, наслеђе Златоустога дарује нам одговоре на изазове модерности.
Ту је одговор на савремено искушење културе егоизма, као и на искушење култа тела и култа интелектуалне забаве.
Тај одговор добијамо у Литургији, у којој се задобијају мир и радост. Управо тај мир и радост желимо овом скупу.
Преносимо благослове Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја и Светог Архијерејског Синода чији смо изасланик, и желимо лично успех овог скупа, да дарује плодове савремености.
Епископ др Јован Пурић: Свети Јован Златоуст: литургијски етос и савременост
Савременост поставља пред нас многе дилеме. Човек мора да одговори на изазове, и то не само на оне за које су га његови учитељи у образовно-васпитном процесу припремили, него и на сасвим нове и различите проблеме које живот поставља пред нас. И то је одувек било тако. Ипак, свеопшта констатација социолога, педагога и културолога јесте да се свет данас ипак мења знатно брже него пре. Технолошки напредак и социјалне иновације у 20. веку преобразиле су свет много брже него, рецимо, читав процес технолошког развоја у средњем веку. Тај темпо развоја је присутан и данас.
Оно што је карактеристично за тај процес јесте губљење вредности. Данашњи свет функционише као тржиште, а то значи да је принцип тржишне економије тај који настоји да се наметне као општеважећи. Све је подложно законима понуде и потражње - или нам такав став бар бива наметнут од стране глобалне привредне елите. Па, ипак, и унутар самог овог света постоји жеђ за истином, за нечим што се неће повиновати поменутој логици тржишта. Савременом човеку је потребно нешто што не може да купи.
Шта је то? То је живот у истини. А где је могуће наћи живот у истини? Једино тамо где обитава истина - у Цркви Христовој, у њеним догматима и њеном виђењу света које је увек и најпре - литургијско. Заиста, литургија, као космички догађај, не може „пропустити" да свету сведочи његово право назначење у заједници са Богом. И зато не чуди што су управо најеминентнији литурзи Цркве одувек били они које је дотицао проблем односа савремености и надвремености, културног окружења и вечитих истина. На линији ових разматрања, потрудићемо се да покажемо како су два величанствена богослова и литурга Цркве - Св. Јован Златоуст и протојереј Александар Шмеман својим пастирским сензибилитетом осетили проблематику односа Цркве и света, преображене и непреображене твари. Одмах је важно напоменути да постоји и јасно подударање између историјских и културних околности позноантичке и савремене цивилизације, а то подударање би се најлакше могло описати као изградња хришћанског идентитета у средини која тај идентитет оспорава. Међутим, ми се овде нећемо бавити историјским детаљима по себи, него ћемо покушати да Литургију Цркве (која с правом носи име Св. Златоуста) поставимо као одговор на проблеме савремености.
Литургија, личност и неки проблеми савремености
Личност је централни аксиолошки појам хришћанства, али и најзначајнији проблем савремене педагогије. Тачније речено: личност је мера свих вредности зато што изражава само назначење људског бића, његову могућност као и циљ да буде по икони и подобију Божјем (Пост. 1,17). Наравно, појам личности није само хришћанска категорија, тачније, могуће га је наћи и у другим философским и теолошким схватањима. Ипак, само је хришћанство израдило целосну онтологију личности и на њој засновало одговарајућу личносну педагогију. Ту личносну педагогију би било погрешно схватити као теоријско начело, него као живо искуство Цркве, утемељено пре свега на Христовој богочовечанској личности. Ако имамо у виду да се тајна личности Христове, као тајна Цркве, остварује у Св. Тајнама (најпре у Светој Евхаристији - према изразу Св. Николе Кавасиле), онда нам постаје јасно да је у ствари Света Евхаристија од суштинског значаја за васпитање личности, и то у свим временским оквирима и културолошким окружењима, будући да је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13,8). На тај начин - преко једне христолошке постојаности бића и вере - ми као учесници нове спасоносне стварности Искупљења и Уцелосњења можемо одговорити на изазове савремености.
Златоуст је ову сотириолошку онтологију личности најпре живео, али ништа мање и засведочио у својим богонадахнутим списима. Данас се основне црте онтологије личности у савременој православној теологији идентификују са радом и делима кападокијских Отаца (првенствено оних великих, мада је несумњив значај и св. Петра Кападокијског и св. Амфилохија Иконијског као сарадника св. Василија и двојице Григорија). Ово, пак, треба разумети тако да су Кападокијци најјасније теоријски објаснили, терминолошки прецизирали и богословски интегрисали појам личности, који је и пре њих био присутан у стварности црквеног живота кроз етос личности. Тек ако ово имамо у виду, може нам бити јасан појам личности код Златоуста. Наиме, ту можемо разликовати два плана који су међусобно упућени: први ниво терминолошке употребе појмова „ипостас" и „личност" у сврху разјашњавања тада актуелних првенствено тријадолошких и христолошких дилема сходно богословским дометима кападокијских Отаца. Овај план је изражен превасходно у богословским списима Златоустовим, најпре у његовим Беседама о једносуштности и непојмљивости Божјој, што не значи да и егзегетска дела Златоустова нису проткана кападокијском теологијом личности.
Ипак, нама је интересантан један други ниво, ниво литургијског етоса личности који је могуће пронаћи и у оним практично-пастирским списима Великог Светитеља у којима се дотицао свакидашњих тема и изазова времена. Овај ниво није спекулативног, него пастирског карактера, то јест, схватање личности на овом нивоу је могуће реконструисати и протумачити на основу Златоустових пастирских беседа у којима је изражено његово облагодаћено педагошко искуство, а најпре кроз текст свештене Златоустове Литургије и кроз Златоустова тумачења богослужбене праксе и текстова Цркве.
Да бисмо могли да одговоримо на питање на који начин овај други ниво (ниво литургијског етоса) одговора на изазове савремености, дужни смо да уочимо извесне проблеме који стоје пред савременог човека у његовом покушају да се оствари као личност, у пуноти свога бића.
Један од најосновнијих и најтежих изазова савремености јесте култура егоизма. На пољу нашег кућног васпитања сви смо сведоци чињенице да је до пре 30 или 40 година још увек владала култура патријархалног обзира у којој је човек као појединац, али и као личност био подстицан да своје квалитете не истиче, него да очекује извесну друштвену потврду, најпре у оквирима мање и основне друштвене околине - породице, а потом и на ширем плану. Данас, насупрот томе, од човека се очекује да истакне све своје реалне или нереалне квалитете, да и сам ступи у „маркетинг способности".
Разлога за ову промену која је најочигледнија била током педесетих и шездесетих година („сексуална револуција", „секуларизација" и атеизација европског друштва) има више. Као основне могли бисмо навести већ позамашну историју западног индивидуализма и рационализма. Није без утицаја ни наслеђе психоанализе која је отворила нове перспективе за схватање душевног живота човековог, али која је у исто време такође снажно афирмисала човеков „его" и „селф", тј. његов осећај самопостојаности и индивидуалности. Све се ово данас испољава кроз поменуту културу егоизма, која појединца нагони да, ма колико да је спреман да сопствене интелектуалне и физичке потенцијале стави на процену друштва, он то мора да уради како би опстао на „тржишту запослења" и „друштвеној лествици". Наличје егоизма, како нас учи андрагошко-психијатријска, али и већ педагошка пракса, јесте стална депресија као „болест савременог друштва" . Човек се осећа нападнутим од стране друштва које га, наводно, афирмише и немоћним да одговори на сталне изазове све суровијег и ригорознијег постављања услова које треба да испуни. То га доводи у душевни ћорсокак, испуњен осећајем празнине и бесмисла, јер друштвени темпо не оставља простора за живот. Наравно, не треба сметнути са ума да је ефикасност ове „културе егоизма" велика управо зато што је сам човек склон греху гордости, тј. склон да себи припише моћи и способности које не поседује. Та пријемчивост егоизма на пољу мотивације, ипак, није у стању да човека ослободи разочарања која предстоје, а која су узрокована његовом немоћи да у реалном животу заснује и образложи слику коју је створио о себи и коју је као такву дао другима.
Како човек може да избегне ову замку егоизма, по богоносном и живоносном искуству Светих Отаца, а најпре према оцу светом Јовану Златоусту за кога се везује средишња служба Цркве? Најпре, морамо истаћи чињеницу да је друштвена ситуација у Златоустово доба у многоме сличила данашњој, с тим што је тадашњи пагански хуманизам био донекле отворенији за религијска и остала, не само ефимерна питања од данашњег атеистичког хуманизма. Ипак, егоизам је и у паганској култури био изузетно изражен, јер ондашњи паганин је могао и да не верује у бога или богове, али је чак и најнижа друштвена побожност била окренута ка веровању у бесмртност душе сваког појединца. Паганин је веровао у сопствену бесмртност, макар и не веровао у богове. Наравно, хришћанско богословље није а приори заузело негативан став као целокупном јелинском наслеђу, а један од најбољи представника ове синтезе јесте сам Златоуст. Ипак, ни њему самом није било лако да антропоцентрични менталитет класичног хуманизма утелови у хришћански богочовечански реализам у коме су и Бог и човек важни, те, сходно томе, греше и Платон и Протагора када кажу да су или само Бог или само човек мера свих ствари. Заиста: ко би други, осим Духом Светим надахнути Свети Оци и могао да учини тако нешто?
Егоизам нас подстиче да свет посматрамо као прилику за стицање и уживање: Златоуст нас на свакој литургији опомиње да „сами себе и сав живот свој Христу Богу предамо". Човек који је заробљен егоизмом, није у стању да изгради прави однос ни као Богу ни ка другим људима: „када постоји осећај више вредности, он не квари само однос према људима, него помућује и однос према Богу... егоизам подрива читав живот и зато се вреди потрудити око његовог уништења" . Зато је цела Литургија једно велико подсећање да потребу да најпре надиђемо своје „ја" како бисмо могли да заједничаримо у животу Нове твари, у будућем Царству. Тајна приношења сопственог „ја" у Светој Евхаристији није последица неког изненадног и чудног алтруизма, већ хришћанске онтологије личности, према којој једна личност добија идентитет само у заједништву са другим личностима. Св. Златоуст сјајно објашњава ову теорију личног односа као основе догађаја Цркве преко односа личне и литургијске молитве: „Можеш се, наравно, молити и у својој кући, али се код куће не можеш молити онако како у храму, где је толико мноштво отаца, где се једнодушно произноси молитва Богу. Када се сам молиш Господу, твоја молитва не бива услишена исто онако као када се молиш са својом браћом. Јер овде у Цркви има још нешто што је изнад свега: слога и сагласје верних, чврста свеза љубави и молитве свештеника". Дакле, чак ни овај принцип црквеног живота („ја" у односу према „ти" чини наше црквено „ми") није проста теорија идентитета, већ се у етосу Златоустове Литургије појављује као подсећање да је „предавање Христу" заправо само уздарје за Богочовеково дело искупљења. „Ми у Цркву не долазимо ради себе и не да бисмо тражили своје у њој, него ради служења делу Христовом у свету. Јер нема другог пута за сопствено спасење изузев предавања свога живота Христу који нас је заволео и умио нас крвљу својом од грехова наших, учинивши нас царевима и свештеницима Богу и Оцу своме" .
Дакле, литургијски етос личности представља идење путем Крсне Смрти и погребења како би се дошло до васкрсења. Присуство верних јесте зато њихово укључивање у тајну смрти Христове, па стога Литургија јесте истинска Трпеза Тајне вечере, као предворје Царства Божјег. Евхаристија је двоструки подсетник нашег постојања: подсетник Крста и Васкрсења, страдања и славља, потребе да напустимо свој „его" да бисмо уцелоснили наше биће. Литургија је историјски догађај (Златоуст је особито често упоређује са јудејским Преласком преко Црвеног мора), али есхатолошког карактера. Управо у томе је она сасвим различита од динамике друштвеног егоизма. Наиме, док нас савременост стимулише да живимо у сталној фрустрацији између циљева који нам се увек постављају као недостижни, постављајући увек нове критеријуме у овладавању „вештинама и способностима", Евхаристија као предокус представља учествовање, антиципацију Царства, само са једним предусловом: непатвореном љубављу и саможртвовањем за друге. Савремени човек никада неће бити у стању да одговори свим захтевима које друштво пред њега ставља, као ни да достигне и ужива у свим благодетима које му оно омогућава. Он је увек у расцепу између радне етике, мноштва информација и сталних понуда да себи живот учини лакшим и пријатнијим, те стога лако губи свој идентитет. Иако подстицан да створи илузију како је сам господар свога живота, он постаје слуга сопствене жеље за комфором и информационих технологија (које природну жељу за комуникацијом могу да изопаче у смислу стварања осећаја непостојеће, виртуелне стварности).
Све то је, пак, страно Литургији, њеној непосредности и позиву да „сваку животну бригу оставимо". Јер „ако све своје бриге управите ка Царству небеском, говори Господ, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе, и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи". Дакле, да би човек могао да одговори на проблеме које пред њега поставља савременост, он најпре треба да открије ову перспективу Царства Божијег, коју је могуће задобити само у Литургији Духом Светим. Зато Евхаристија није пуки „религијски обичај", нити обредна радња, него „сабрање Царства". Њена „сврха" није да просто попуни „духовну пустињу" коју савремени човек осећа око себе - иако Евхаристија заиста даје пуноту нашем постојању. Напротив, Евхаристија не служи да се само на душевном плану „осећамо лакше", него она представља саму могућност да целокупно наше биће преобразимо и узнесемо у есхатолошко постојање. Литургија је „исходиште куда стремимо", она јесте „ослобађање од духовне парализованости у коју нас доводе житејске бриге", али не на психолошком, него на онтолошком плану јер је Евхаристија „Осми невечерњи дан". Савремени човек је често навикао на оваква привремена решења, на психијатријска залечења, која, ипак, нису у стању да његово биће спасу од корена свих проблема, а који је увек на плану постојања. Зато је човек модерног доба навикао и да о Литургији размишља као о „инстант решењу", да је сматра за тренутну олакшицу, одраз својих „интимних религијских потреба", те зато да о њој размишља у сасвим погрешним култним и психолошким категоријама.
Терапијски карактер Литургије, дакле, није психолошки, него онтолошки, па је потребно да човекпође путем очишћења. Ту се светоотачко искуство благодатне педагогије још једном среће са изазовом савремености. Наиме, данашњи човек је васпитан да не разликује страсти и врлине, будући да је и једно и друго подведено под безличне категорије „психолошког мотива" или „афејта". Наравно, и отачка психологија је врло добро знала да су исти пориви у човеку ти који правилном употребом могу бити добри, а злоупотребом лоши, али то није значило да се против негативних аспекта психолошких мотива не би требало борити, како често сугерише савремена популарна психологија. Напротив, литургијски етос Златоустов подразумева очишћење од страсти. „Немој допустити ниједној од ропских и змијских страсти", говори Златоуст, „да се заједно са тобом нађе на месту Светог Узношења... нека ти ништа не стоји на путу у том часу". Пут литургије јесте пут ослобођења, а човек није истински слободан све док се не ослободи од страсти, тј. док не стекне плодове врлине.
Тачније речено: очишћење није ствар терапијског третмана негативних афеката, него један целосан поступак задобијања врлине, о коме славни Пастир Антиохије и Цариграда често говори: „Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу, не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се не устреми до самог врха Неба". Наравно, и сам појам „врлине" је данас подложан релативизму друштвених норми и није више у средишту интересовања савременог човека, за шта је делимично одговорна управо моралистичка свест која је врлину поистоветила са достизањем норми, а не са остваривањем нашег коначног назначења - Царства Божјег. Овде, дакле, опет морамо да поновимо да је само у литургијском виђењу врлине као одговора на непостојање јасног етичког ослонца савременог човека.
Желимо да истакнемо још два битна аспекта благодатног остварења литургијске свести код човека: уцелосњење човековог бића и налажење духовног мира. Наиме, иако је традиционална дихотомична (и трихотомична) антропологија одавно престала бити актуелна, савремена популарна схватања ништа мање изазивају целовитост човековог бића. Човек је данас углавном суочен са два култа: култом тела и култом интелектуално-психолошке забаве, који се нужно не искључују, али који доминирају својим наметнутим прототипима. Подвојеност ова два доминантна друштвена модела, која представља истински изазов за савремену педагогију, заснована је на једном плитком инсистирању и једностраном унификовању само једног аспекта двојединог људског бића. Опет је литургијски етос, у ствари, могућност надилажењња ове поделе, тј. Света Литургија као „тајна јединства" васпоставља и целовитост људског бића. Најпре, Литургија је догађај у коме учествује целокупан човек, са својом душом и телом, са свим оним што он јесте и што он треба и може да буде. Са свим својим чулима, преображеним, свакако, на подобије Богочовека. „Мисли, драги мој, на то да то додирујеш руком и, стога, никада да је ниси подигао да удариш некога... Буди свестан да не додирујеш Христа само руком, него Му се приближаваш и својим устима, па одржавај свој језик чистим, не изговарај бестидне и ружне речи, клевете и клетве... А кад се опет сетиш да твоје срце прима ону страшну тајну, не смеш никада у њему ковати лукавства против ближњега, већ срце своје чувај чистим од сваке злонамерности. Тако ћеш бити кадар да очуваш безбедним и своје очи и уши... Позван си у сватове, драги мој!"
Човек заиста може бити оно што једе, али, како је убедљиво искористио Фојербахову ироничну опаску прота А. Шмеман, то не мора да значи да је човек осуђен да на један баналан начин буде роб својих природних порива. Човек је и оно што слуша и оно што види, али то не значи да је он неминовно роб онога што му се пласира. Јер човек увек има једну могућност да уцелосни своје биће, и то тако што ће се, учествовањем у радости Царства, ослободити и смрти која је највећи непријатељ целовитости и постојању нашег бића. А то је Света Евхаристија.
Да завршимо ово мало виђење онога што литургијски етос Православне Цркве, изражен кроз уста Златоуста, богослова и пастира, може да понуди личности човековој тако што ћемо истаћи да Литургија најпре нуди мир и Христов мир. Златоуст је самим својим животним путем и духовним опитом често био у прилици да осети узнемиреност због пакости злих духова и злих људи. Па, ипак, његове последње речи биле су „Слава Богу за све!" Није у питању стоичка скромност, нити апатија пред неумитности живота, која се данас врло често пропагира као једино решење за проблеме животног вртлога, него Златоустова утемељеност у богослужењу Цркве, његово сазнање да је само Христос и Његово Царство будућега века једино ново под сунцем. Човекова узнемиреност, знао је свети Хризостом, произилази из његовог ума и јесте „болест нашег ума, јер када бисмо се узнемиравали због онога што се дешава (тј. када би дешавања, а не ми сами била узрок нашег узнемиравања), онда би требало да сви људи буду узнемирени, будући да сви пловимо по истом мору (живота)". Па, ипак, Златоуст непрестано говори о „спокојству у уму и души", наравно, „ако припремимо свој ум да са лакоћом трпи све невоље". Ипак, овде није реч о простој психичкој акомодацији, попут оне у данашњој психијатријској пракси, нити занемаривање реалних размера људске изгубљености у овом свету. Напротив, Златоуст је свестан да „сви имамо болест", али управо зато треба да приступамо Светој Чаши, јер „ако су били излечени они који су се дотакли само рубове његове одеће, како ли неће бити излечени они који га целог примају у себе?" Дакле, мир који добијамо од Христа у Светој Евхаристији, у потпуности одговара исцелењу које од Њега тамо задобијамо, и јесте целосни, онтолошки мир, мир као нови начин постојања. „Јер ништа друго не доноси мир нашој души као познање Бога и стицање врлине". Дакако, овај пут врлине се данас чини терминолошки и концепцијски застарелим, јер смо навикли на пут тренутних залечења наших „комплекса" и „тешкоћа". Међутим, само једно свеобухватно погружавање у тајну очишћења, уцелосњења и мира, коју имамо у литургијском етосу, може да представља трајан одговор на проблеме човека као боголиког и богочежњивог бића човека као личности.