У четвртак 16. фебруара, са почетком у 18 часова, у Светосавском дому у Нишу, презвитер Бобан Стојковић професор Призренске Богословије одржао је предавање:СВЕТИ НИКОЛАЈ ЈАПАНСКИ - У СВЕТЛОСТИ СТОГОДИШЊИЦЕ ЊЕГОВОГ УПОКОЈЕЊА
Христова Црква се назива апостолском и мисија представља једну од основних облика њеног служења, када живи благодатни организам Цркве долази у додир са непросвећеним светом. Божанска Литургија почиње возгласом: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа…”. Ми живимо у Царству Божијем – у Цркви. Господ говори својим ученицима: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам” (Јн. 14, 27). Тај благодатни Божији мир, којим и у којем живи Црква, долази у додир са непросвећеним светом, који није примио спасоносну Божију благодат. „И светлост светли у тами, и тама је не обузе” (Јн. 1, 5) – светлост Христове свете саборне и апостолске Цркве светли у тами, у овом свету. И та област, где се сусрећу светлост и непросвећени свет и јесте поље делатности мисије и мисионарења.
Богословље мисије је позвано да открије тајну свештеноапостолства, тајну ширења благодатне светлости у непросвећеном свету. Због тога је потребно дати представу о свету који се спашава и просвећује Божијом благодаћу. Треба описати човека и то како он Божијом благодаћу постаје члан Цркве, живи и организује свој живот у односу на Бога, друге људе и свет. Неопходно је објаснити како човек може као лик и подобије Божије да буде Божији сарадник у Његовом благодатном просвећењу другог човека. Потребно је открити тајне граница Цркве и односа Цркве и света. И тада се на основу православне антропологије, еклисиологије и сотириологије открива тајна свештеноапостолства мисије.
Мисионарење почиње од тог начина који нам је дао Христос – начина проповеди, начина Његовог служења свету док је боравио на земљи у телу . Том образу (начину) су се уподобљавали Aпостоли, проносећи благу вест о Царству Божијем. Господ је припремао Апостоле на служење, шаљући их на проповед по двојицу и дарујући им благодатну силу проношења благе вести и исцељења (Лк. 10,1-9). Њима су дати и савршени образи милостивог Самарјанина (Лк.25,37) и доброг пастира, који полаже душу своју за овце своје (Јн. 10, 1-16). Овоземаљско служење Господа се завршавало Његовим речима, упућеним Апостолима, Цркви и нама, хришћанима : „Идите, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа … Ја сам с вама у све дане до свршетка века” (Мт. 28, 19).
Пуноћа благодатног живота Цркве почиње Педесетницом (Дел.Ап. 2). И овде се пројављује пуноћа служења Цркве, када речима апостола Петра благодат Духа Светога отвара срца оних који их слушају и присаједињује их Цркви. Још тада су били објављени основни принципи мисионарења.
- проповед благе јеванђелске вести треба да буде приступачна, јасна; тајне Царства Божијег треба да се преносе на начине који су разумљиви онима који их слушају;
- проповедник је само Божији сарадник у делу просвећења и спасења непросвећеног човека. Проповедник само помаже човеку који га слуша да отвори срце за примање благодати Духа Светога;
- проповедати треба на матерњем језику – на Педесетници је свако чуо речи Апостола Петра, на свом матерњем језику;
- мисионарење је – на крају крајева увек екзорцизам, истеривање злих духова. Светлост притешњује таму, борећи се са кнезом таме – ђаволом и истерује га из човекове душе. Сетимо се речи великог књижевника Ф.М.Достојевског: „У свету се ђаво с Богом бори, а поље битке су – људска срца”. То није борба против тела и крви, и Апостол је као и његов Учитељ спреман да положи свој живот за своју паству. Живот сваког Апостола и мисионара нам даје многобројне примере такве духовне борбе и Христове победе. Сетимо се само речи преподобног старца Силуана Атонског: „Молити се за свет значи крв проливати” .
- делу свештеноапостолства служе добротворне и друге форме социјалног служења, као и рад у образовним и културним сферама.
Свети Николај јапански је то исказао следећим речима: „У почетку треба задобити љубав и поштовање, а потом људима проносити Реч Божију.”. Апостол Павле каже о томе: „Свима сам био све да какогод неке спасем ” (I Кор. 9, 22). Овај завет првоврховног Апостола је веома добро знао да оваплоти свети Инокентије (Венијаминов). Он је на Божији призив прешао хиљаде километара са породицом и населио се у земуници на острву Уналашка у близини Аљаске међу Алеутима. Он је учио Алеуте дрводељском занату, столарству, повртарству, занату ковача, часовничара, а потом је саставио азбуку, превео Свето Писмо и богослужење на алеутски језик и учио децу и одрасле према књигама које је сам саставио. Морао је да обилази своју паству (око 20 алеутских острва) често сам по океану у већем чамцу, штитио их је од самовоље чиновника и трговаца, учио их је да лове морске фоке али тако да се њихов број не смањи, лечио их је итд.
Није чудо што су ти „обични“ људи с дечијим поверењем и љубављу одговорили на подвиг његове љубави и кроз десет година после почетка мисије у тим местима није постојао ниједан човек који није примио православље.
- принцип, који је познат сваком мисионару: с крштењем тек почиње духовни пут, пут просвећења.. Крштењем се поставља нови камен у темељ, на коме предстоји изградња храма Духа Светога.
- последњи услов успеха проповеди је ненасилно ширење хришћанства, пошто насиље одузима слободу и гаси љубав.
Сваки хришћанин носи у свет радост благе вести, радост удела у Христовом Васкрсењу, победи која је победила свет. И та радост додира љубави Божије, коју он дели са другима, постаје неисцрпни извор радости у Духу Светом. Јер уста говоре од вишка срца. Сведоци те благодатне радости су били Апостоли и сва покољења хришћана, јер је Православље – радост.
Назив, положај, територија, уређење
У свести већине људи Јапан је регистрован као ‘’земља излазећег сунца’’ зато што је то најисточнија земља Далеког истока и зато што је на његовој белој застави (популарно названој хинамару) само црвени пуни сунчев круг, а не неки класичан хералдички симбол. Будући да се ради о једној од најједноставнијих и најаутентичнијих застава, сви је одмах запамте. Оно што je мање познато јесте да се идеограмски Јапан пише са два знака од којих први значи сунце а други књига (или порекло), због чега се његово име преводи као место порекла Сунца. Јапанска реч за Јапан је Нипон или Нихон, а пуни
назив је Нихон но Коку што дословно значи ‘’земља где излази сунце’’.Територија Јапана, у величини нешто мањој од 400 хиљада квадратних километара, састоји се од четири велика и још око 3.900 малих острва распоређених дуж источне обале азијског континента, а сва та острва су према легенди настала из божанског брака бога Изанагија и богиње Изанами који су сишли на неба на Земљу.
Између Јапана и азијског континента налазе се Јапанско и Жуто море, а са супротне стране Јапан излази на Пацифик.
Четири највећа острва су Хокаидо, Хоншју, Шикоку и Кјушју, а најважнији суседи Јапана су Русија, Кина, Северна и Јужна Кореја.
Јапан је територијално подељен на пет региона, а административно на 47 префектура, од чега су као засебне целине издвојени градови Токио и Осака. По површини просечна земља, Јапан се увек издвајао по бројности становништва (око 130 милиона) и предњачио по густини насељености, која је преко осам пута већа од светског просека.
На челу Јапана су влада и парламент, а цар има почасну улогу симбола и ујединитеља нације.
Актуелни цар Акихито који је 1989. године наследио престо свог оца Хирохита, је 125. потомак династије која влада овом земљом 2.660 година што је нарочит куриозитет који нема пандан у целом свету.
Јапан се налази у вулканској зони на тзв. Пацифичком ватреном кругу.
Највиша планина Фуџи (3.776 м) заправо је притајени вулкан чије су се највеће ерупције догодиле у 9. веку и 1707. године. Ова планина се сматра светом, па се на њеном врху налази светилиште.
Највећа природна опасност Јапану прети од земљотреса, пошто је реч о једном од најтруснијих подручја у свету.
Само у 20. веку Јапан је погодило 25 катастрофалних земљотреса од којих је најразорнији био 1923. године. Високи таласи као последица земљотреса који се обрушују на обална подручја веома су чести у Јапану, па је њихов јапански назив цунами што значи талас у луци постао међународно прихваћен термин.
У Јапану постоје археолошка налазишта на основу којих се закључује да је ту било људи још у доба палеолита, тридесет хиљада година пре Христа.
У леденом добу Јапан је био спојен са азијским копном, па се претпоставља да је управо са територија данашње Кине и Кореје дошло до преласка народа
на јапански архипелаг.
Од 11.000. године пре Христа развија се Јомонска култура из које су остали примерци керамике који су међу најстаријима у свету. Од 300. године пре Христа до 300. год. после Христа траје Јајои раздобље које карактерише гајење пиринча и бронзано оруђе и оружје. Тада класично раздобље Јамато у коме будизам продире из Кине и Кореје, па долази до сукоба између будиста и представника старе многобожачке вере шинто. Ти сукоби се завршавају почетком 7. Века када на престо долази принц Шјотоку који уређује земљу према кинеским државним, културним и верским обрасцима.
У 8. веку почиње раздобље Нара које је добило назив по првој сталној престоници у истоименом граду. То је златно доба јапанског културног процвата, градитељског замаха и књижевног стваралаштва.
Крајем 9. века престоница је пребачена у Кјото где је остала до 1868. када је пребачена у Токио (тадашњи Едо).
Средњи век у Јапану је век ратничких кланова и формирања класе самураја који полако преузимају власт. Међу њима су најславнији били шогуни, а међу овима браћа Јоримото и Јошицуне. На власти се смењују два клана по којима се наредна два раздобља зову Камакура и Ашикага.
У 13. веку монголска династија на челу са Кублај Каном која је у то време владала Кином покушава да потчини
Јапан у две велике битке које су Јапанци добили уз помоћ тајфуна који су потопили монголске бродове.
У 13. веку Марко Поло стиже у Јапан, а по повратку у Венецију пише спис
у коме се први пут помиње ова земља.
У 15. веку почињу ратови међу великашима који трају деценијама, а у 16. веку Јапан походе европски трговци и хришћански мисионари. Странци су Јапан донели хришћанство, али и прво ватрено оружје. У 17. веку прекида се сваки контакт са другим
земљама и Јапан улази у период изолације, захваљујући чему је избегао колонизацију и изградио сасвим аутохтону и оригиналну културу. Тек средином 19. века та изолација се прекида Уговором о пријатељству са Америком 1853. године после кога су уследили уговори и са осталим земљама. Тада је Јапан почео убрзано да прихвата западну технологију и знања.
Укинут је феудализам и усвајају се многе западњачке институције заједно са економским, социјалним и војним реформама које претварају Јапан у једну од најмоћнијих земаља света. Као резултат победа у Кинеско-Јапанском и Руско-Јапанском рату, Јапан је контролисао Тајван и пола Сахалина, а касније је припојио Кореју (1910. године).
Првих деценија 20. века Јапан се убрзано наоружава и осваја Манџурију, а 1940. постаје члан Тројног пакта и наставља да се шири према Индокини и Кини. Али, Други светски рат се завршава катастофално.
После бомбардовања Токија и других градова, у августу 1945. САД су бациле атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, убивши одједном стотине хиљада цивила и проузрокујући дотада невиђена разарања и жртве. Уследила је окупација у којој су Јапанци претрпели глад, сиромаштво и велике патње.
Само непуних двадесет година после рата догодило се ‘’јапанско економско чудо’’, опоравак и нагли економски развој, захваљујући чему је Јапан постао једна од најутицајнијих земаља света.
Рођен је у Русији, а сахрањен је у Јапану. Од његове имовине остало је само неколико изношених мантија и богослужбених одежди, а на опроштај од њега дошло је велико мноштво становника Токија, чак је и император Јапана послао венац на његов гроб. Он није имао деце, а 35 хиљада Јапанаца називало га својим оцем.
Првог августа 1836. године, у селу Берјожу, у Смоленској губернији, рођен је један од највећих благовесника у историји Православне Цркве, човек који је у току свог живота у Јапану иза себе оставио преко две стотине цркава, више од 35.000 православних хришћана, превод готово читавог Светог Писма, скоро свих литургијских списа и многих богословских дела; установио је неколико школа, богословију, библиотеку и бројне друге установе, од којих многе и данас делују.
Рано детињство Ивана Димитријевича Касаткина протекло је у великом страдању и сиромаштву његове шесточлане породице. Његова мајка и брат су се веома рано упокојили, те је њега и преосталу децу отхранио отац, сеоски ђакон. Он се посебно трудио да у Ивану као најстаријем сину пробуди љубав према Богу и врлинском животу. Иако веома немирно дете, сви Иванови несташлуци су престајали у време одласка на богослужења. Појао је и молио се са таквом преданошћу, да је било очигледно да ће изучавати богословске науке. Тако је 1853. године уписао богословију.
Смоленска богословија је била удаљена око двеста четрдесет километара од Ивановог дома. Из тога разлога је Иван, будући прилично сиромашан, био приморан да на почетку и крају сваког семестра пе¬шачи до куће и назад. Међутим, никада се није жалио због тога, већ је само марљиво учио. Након матуре 1857. године, добио је стипендију за петроградску духовну академију. Ту је наставио своје школовање, показујући посебно интересовање за изучавање патрологије и страних језика. По завршетку Академије, Ивану су понудили да остане у овој установи и запосли се као професор. Међутим, једног дана се на огласној табли појавио позив студентима, који су заинтересовани за службовање при конзулату у Јапану. Јапан је после вековне потпуне изолованости, поново отварао врата страним трговцима и дипломатама. Тако и Руси отворише свој конзулат у Хакодатеу, пристаништу у северном Јапану. Иван се истог тренутка заинтересовао за овај посао, јер је још као дете од оца, који се трудио да му пружи основно знање из световних предмета, слушао приче о тој далекој земљи. Тако се Иван нашао међу петорицом пријављених кандидата. Међутим, сазнавши да се за намештење захтева безбрачан свештеник, остала четири студента су повукла своје пријаве. Иван никада није размишљао о монашком животу, али га је Јапан толико привлачио, да се сада уоп¬ште више није колебао. Ректор Академије, Епископ Нектарије се најпре противио Ивановом одласку у Јапан, сматрајући да би човек са таквим академским способностима на служби у конзулату само протраћио свој таленат. Иван се сложио са тим да би такво задужење било само губљење времена, али је и даље намеравао да у Јапану прошири Благу Вест. Епископ Нектарије је ипак након дугог размишљања на крају дао свој благослов, али други чланови Светог Синода су оклевали да пошаљу тако младог и неискусног човека. Тек након одобрења Митрополита Исидора, Ивановог духовника, и они су дали свој пристанак. Двадесет другог јуна 1860. године Иван Касаткин је положио своје монашке завете и на монашењу добио име Николај. Истог дана је рукоположен у чин ђакона, а двадесет деветог јунау чин свештеника. Сада је био спреман за пут у Јапан.
Двадесет деветог јуна Николај је кренуо из Петрограда на своју нову дужност у Хакодате. Путовање је било изузетно напорно. Да би дошао до Николајевска, морао је да кочијама и саоницама пређе волску област, Урал и цели Сибир, што је укупно растојање од десет хиљада километара. Када је дошао у Николајевск била је зима, те даље путовање због великог мраза није било могуће. Тако је отац Николај, против своје воље, зиму 1861. године провео у Николајевску. Иако је ову препреку на путу сматрао губљењем времена, ипак се она показала посебним благословом Божијим. Наиме, тада му се указала прилика да разговара са светим Архиепископом Инокентијем Аљаским. Он је био четрдесет година старији од Николаја и већ при крају свог животног подвига. Поучио га је да најпре
треба да овлада јапанским језиком, како би затим могао да преведе Свето Писмо. Упозорио га је да не очекује превише, јер ће му живот у Јапану бити испуњен и многобројним разочарењима и радостима. Рекао му је да се не предаје туговању за родним крајем, јер ће му Јапан убрзо постати друга кућа. Свети Инокентије је запазио да већ дотрајала мантија оца Николаја неће оставити добар утисак на Јапанце, па му је помогао да сашије нову. Поред тога, подарио му је и свој бронзани крст.
На пролеће отац Николај је наставио свој пут војним бродом Амур. У Хакодате је стигао у месецу јуну 1861. године, готово годину дана након одласка из Петрограда. Ова далека земља која га је толико привлачила, сада му се учинила још лепшом. Тако је одмах својим надређенима писао о високој култури Јапанаца, њиховим префињеним манирима и необичној учтивости у опхођењу. Међутим, још увек није било време за проповед, јер су Јапанци подозриво, па чак са извесном дозом мржње гледали на странце. Иако на мисионаре углавном нису отворено обраћали пажњу, били су спремни и да их убију. Ширење хришћанске науке је било најстрожије забрањено, а обраћеницима се претило разним врстама мучења и смртном казном. Са друге стране, мисионаре су на улицама често засипали камењем.
Наш млади јеромонах отац Николај се са великим болом суочавао са овим оконостима, јер је замишљао гомиле људи које се окупљају да чују његову проповед. «Замислите какво је било моје разочарење», писао је, «када ме је у Јапану дочекало управо супротно од онога што сам очекивао.» Међутим, убрзо се помирио са тим да је богослужења могао да врши само за малу руску заједницу у конзулату. Покушао је даунајми учитеља јапанског језика, али се то убрзо показало немогућим, јер ниједан Јапанац није хтео да општи са странцем, а камоли са мисионаром. Тако је отац Николај био приморан да се задовољи читањем немачких и француских књига из конзулата. Другим речима, све се више претварао у свештеника каквим је обећао епископу Нектарију да никада неће постати.
У септембру 1861. године, свети Инокентије је путовао за Камчатку. Пошто је неколико дана боравио у Хакодатеу, одлучио је да сврати до младог мисионара. Упознавши се са прилично жалосном ситуацијом у којој се налазио отац Николај, Архијереј га је саветовао да се окане немачких и енглеских књига и да почне да озбиљно проучавајапански језик. Убрзо је отац Николај, успевши да нађе наставника језика, почео марљиво да учи. Напослетку је, услед брзог напредовања, имао три учитеља. Поред тога, почео је да похађа и јапанске школе. Неприметно и ћутке је одлазио у школу и слушао наставу. У успоменама Шимомуре Кајнана, уредника листа ТокиоАсахи, забележена је прича о доласцима оца Николаја у школу и реаговању школских власти. Школа је настојала даудаљи светог Николаја, плашећи се последицауколико би влада открила да руски хришћански мисионар долази на наставу. Били су спремни на све, па чак и на насиље. Једном приликом га је на школској капији дочекало обавештење: «Забрањен улаз руском свештенику». Отац Николај је прочитао обавештење, ставио га у џеп и отишао у учионицу, као да се апсолутно ништа није догодило. Напослетку су му, из једноставног разлога што нису могли да га отерају, дозволили да остане. Отац Николај је повремено посећивао и будистичке храмове, како би слушао проповеди и усвојио речник неопходан за проповед о врлинама.
Јапански језик иначе има три система писања, а отежавајуће је то што странац који је желео да учи језик у то време није имао ниједну граматику, уџбеник или друго наставно средство. Другим речима, отац Николај је морао да осмисли сопствени метод учења, који се показао изузетно успешним, те је брзо усвајао језик.
Свети Николај је после седам година учења осетио да је спреман да почне да проповеда. Најпре је људима око себе веома опрезно говорио о Јеванђељу. Догодило се да је један од касније најревноснијих катихумена, дошао са мачем у руци, претећи да ће да га убије. Једне ноћи Такума Савабе, самурајски шинтоистички свештеник и одани родољуб, упаде код оца Николаја, претећи му да сви странци треба да умру зато што шире лажи и вршљају по Јапану. Рекао му је да ће он сам завршити са оцем Николајем, уколико не прекине своју проповед. Поред тога, Савабе је од оца захтевао да одмах напусти Јапан или ће у супротном да умре. Отац Николај га је саслушао и затим упитао зашто некога осуђује на смрт, а да претходно није чуо тему његове проповеди. Стога је пристао да га Савабе убије, али gа најпре саслуша благу вест коју он проповеда, а потом и изврши смртну пресуду уколико му се његова наука учини неприхватљивом. Савабе је изуобичајене јапанске учтивости прихватио да пре него што убије Николаја, прво чује његову реч.
Свети Николај је почео да проповеда Јеванђеље. Говорио му је о Богу, греху, души, вечности, Христовом доласку. Савабе је пажљиво слушао и у једном тренутку извадио хартију и почео да бележи његове речи. Отада је стално долазио код оца Николаја, јер се, не могавши да живи више без његових медоточних поука, толико испунио љубављу према новооткривеној вери, да се одмах крстио и добио име Павле. Ускоро је Савабе почео да отворено говори о Православљу и међу својим пријатељима, посебно Сакаију и Урану. Тако су и они примили православну веру и крстивши се у априлу 1868. године, добили имена Јован и Јаков. Тако је у току само једне вечери постављен камен темељац за даље ширење Православља у Јапану.
Међутим, тада су у Јапану наступиле значајне политичке промене, а шогунска влада се трудила да их заустави. Свуда су постављане барикаде и милиција је хапсила свако сумњиво лице. Знајући у каквој се опасности хришћани налазе, посебно они у Хакодатеу, свети Николај је рекао Савабеу, Сакаију и Урану да одмах напусте град. Наоружао их је мноштвом благочестивих књига, не очекујући даће њихова проповед донети већег плода. Једино је било важно да буду на безбедном. Упркос свему, број катихумена се сваки дан повећавао. Касније је један од њих, крштен као Јован Оно, постао први домаћи Епископ Јапанске Православне Цркве. (Праунук Јована Оноа је данас свештеник токијске Саборне цркве. Он је на крштењу такође добио име Јован.)
Године 1869. Свети Синод је донео одлуку да се јеромонах Николај врати у Петроград ради даљег унапређивања мисије Руске Православне Цркве у Јапану. Јапан¬ски мисионарски центар је све до избијања рускојапанског рата редовно добијао око шест хиљада рубаља годишње. Поред тога, Митрополит Исидор је оцу Николају доделио чин Архимандрита, поставивши га на чело целе мисије, која је била у надлежности Епископа Камчатке. Месеца фебруара 1871. године, отац Николај се заједно са још неколико монаха вратио у Јапан. Међутим, сви су га убрзо напустили, било због болести или неких других личних разлога. За време овог боравка оца Николаја у Русији, Савабе, Сакаи и Урано (односно Павле, Јован и Јаков) наставили су да шире Благу Вест, те је свети Николај, супротно свим очекивањима, по повратку нашао читаво стадо нових катихумена.
У овом периоду отац Николај се много више посвећује превођењу потребне литературе на јапански језик. Тада се упознао и са доктором Мајаму, научником из града Сендаија са севера Јапана. Заједничким снагама са Јованом Оноом превео је и објавио рускојапански речник, катихизис, молитвеник, зидни календар и житија светих.
Важно је да истакнемо да је свети Николај велику пажњу посвећивао превођењу. Ову делатност је сматрао веома значајном, јер је будућност ширења хришћанске науке видео управо у превођењу књига. Тридесет година је свакодневно са својим помоћником Накаијем преводио потребну литературу. Свој предани посао прекидао је једино у време вечерњег богослужења. За време преводилачког рада, врата његове ке лије су била затворена и само је његов помоћник Иван могао да уђе да послужи чај. «И и да се небеса отворе, не бих имао право да прекинем превођење», говорио је свети Николај. Увек је тежио што прецизнијем преводу и никада није био у потпуности задовољан. Непрестано је трагао за новим решењима. Тако је на пример, пет пута прерађивао превод молитве Господње. Најпре је користио већ постојеће кинеске преводе,или дословни или превише описни. Због тога се руководио руским и црквенословенским текстом, Вулгатом, енглеским преводом и грчким изворником. Из тога разлога је за пет сати марљивог рада успевао да преведе само петнаестак редака. Овом методом се користио и при превођењу Јеванђеља. Након што сепреселио у Токио, обим посла се још више увећао. Почео је да ради на превођењу седмичног круга богослужења, а затим и на превођењу Посног и Цветног Триода. Тако је постепено успео да преведе све богослужбене књиге и делове Старог Завета неопходне за служе¬ње, а намеравао је још да преведе читаво Свето Писмо.
За оца Николаја највећи проблем је био избор одговарајућих јапанских знакова, јер није тек тако могао да употреби оне који већ имају посебно значење у будистичкој и шинтоистичкој традицији. На пример, будистички изрази који се односе на безлично апсолутно Биће, сасвим су неупотребиви за православно учење о Личносном Богу, рају и слободној вољи. Понекад би избор само једног знака изискивао сате и сате расправљања, а било је случајева када се писменим путем од целе заједнице тражио предлог за прикладан превод.
Људи су преводима светог Николаја замерали да су претешки за Јапанце. Међутим, његов став је био да ниво превода Јеванђеља и богослужбених текстова никада не сме да падне на ниво свако¬дневног народног говора, јер он сам треба да се уздигне на ниво Јеванђеља и богос лужбених текстова. По његовом мишљењу, употреба народног језика у Јеванђељима је била недопустива. Ако су постојала два по значењу потпуно истоветна знака и оба била једнако прикладна, он би свакако бирао онај једноставнији. Али, много је полагао на прецизност превода, чак и када је то значило да треба да употреби и мање познате знакове.
У месецу јануару 1872. године, свети Николај се настанио у Букиђију, једном од места одређених за странце. Међутим, тамо није успео да нађе прикладан смештај. Због тога је ноћивао код једног Енглеза, а дању је шетао градом. Напослетку је смештај нашао у једној кући са две просторије, од којих је већа (уколико би се избацио сав намештај) могла да прими десетак људи. Иако је ширење хришћанске науке и даље било забрањено, отац Николај је успео да привуче петнаестак слушалаца из Ћукиђија. У међувремену је наставио са учењем јапанског језика. Временом се спријатељио са народом. Нарочито добар пријатељ му је био настојатељ Зођођи храма, који га је штитио када је јапанска власт почела да сумња у оца Николаја и његову делатност.
Када је 1872. године руски цар Александар посетио Јапан, а отац Николај му том приликом служио као његов преводилац, наш светитељ је оставио прилично позитиван утисак на јапанске власти. Пошто су закони против ширења хришћанства били препрека Јапану за успостављањедипломатских односасазападним народима, они су ускоро морали да буду повучени. Свети Николај се због тога, као и због недавног служења јапанској власти, осетио безбедним, те је кренуо у потрагу за комадом земље на којем би саградио својеврстан духовни центар. Претраживши цели Токио, стално се враћао грађевинама на брду Суругадаи, месту које га је посебно привукло. На Суругадаију је тада живео кнез Тодо, а када је 1872. године то имање дошло на распродају, отац Николај се побринуо за њих. Постојеће објекте је најпре користио као мисионарски центар и поду¬чавање руског језика, али је 1873. године подигао две грађевине у европском стилу и задњи спрат једне од њих претворио у параклис. На том месту је крстио и првих десет катихумена.
Седамдесетих година ширење православне вере је постало организована делатност отворена је богословија и школа за девојке. Била је то прва виша образовна установа у Јапану коју су могле да похађају жене. Поред тога, 1874. године отворена су још три мисионарска центра у Токију, а наредне године једно у Осаки. Убрзо су формиране и катихетске школе, сиротиште, школа иконописа, хор и библиотека. Сваког месеца је почео да излази Сеико симпо (још увек излази под именом Сеико ихо или Православни гласник).
Дванаестог јуна 1875. године, Свети Синод Руске Православне Цркве донео је одлуку да Павла Савабеа рукоположи за свештеника, аЈованаСакаијазађакона. Хиротонисао их је Епископ источносибирски Павле, а три године касније истим путем су кренули и Павле Сакаи, Павле Сато, Јаков Такаја, Матеј Кагета и Тимоти Харију.
Године 1880. архимандрит Николај је поново позван у Русију, где је у месецу марту хиротонисан заЕпископаревелског. У окто
бру се враћа у Јапан заједно са хоровођом Димитријем К. Лавовим. Свети Николај је већ дуго времена тражио неког доброг учитеља музике, тако да је сада са Димитријем и уз помоћ Ј. Д. Тихаија почео да прил агођава јапанске речи руским напевима. Тихаи је образовао први хор при Саборном храму, а Димитрије је постављен за учитеља певања. Посао прилагођавања јапанских литургијских текстова руској музици био је изузетно захтеван: јапански изрази су много дужи, конструкција реченице је супротна руској, а поред тога, у јапанском постоји и много назалних гласова, и слично. Међутим, упркос свим препрекама, око стотину мушких и женских гласова образовао је хор, који јепостао један од најлепших украса Саборног храма. Чак и данашњи студенти музике у Токију долазе да чују овај хор, који важи за један од најбољих у Јапану.
Осамдесетих и деведесетих годинаЈапанска Црква је постајала све бројнија, штампало се неколико часописа, а млади су се школовали и у иностранству. Године 1884. положени су темељи велелепне Саборне цркве од 890 квадратних метара, која је требало да буде висока тридест пет метара, са звоником од четрдесет метара. Изградња је трајала седам година, по нацртима руског архитекте Шиерпова, а под надзором енглеског архитекте Кондера. Звоно је даривао тадашњи велики кнез и престолонаследник Николај. Свакако да цели овај подухват није прошао без проблема, али је већина сплетки долазилауглавном од новинара. Наиме, храм се градио на најузвишенијем месту у граду, у близини Царског двора. Све до недавно се врло непристојним сматрала изградња (макар и пословне зграде) на овој локацији објеката са више од три спрата. Тако су новинари против градње покренули читаву кампању, тврдећи да ће храм постати руска осматрачница и да Руси имају ко зна какве подмукле намере. Изградњи су се супротстављали чак и неки православни хришћани. Међутим, Епископ Николај је истрајао у својој
намери. Тако је саграђена Саборна црква посвећена светом Христовом Васкрсењу. Занимљиво је да су ову цркву најпре звали Николајдо, односно Николајев дом.
Двадесет шестог јануара 1904. године почео је рускојапански рат. Заиста се речима не могу описати невоље у које је запала православна Црква у Јапану. Но, захваљујући снази и љубави владике Николаја, Црква је успела да одоли свим нападима. Јапанци су од самог почетка били непријатељски расположени. Црква је стављена под надзор, а у неким местима православни хришћани су протеривани. Јапанска штампа је учинила све, само да народ омрзне Цркву.
Тада је верни народ упитао светог Николаја да ли се православни Јапанци могу борити против православних Руса. Пажљиво сагледавши целу ситуацију, закључио је да Јапанци треба да се боре, угледајући се на родољубље самог Господа нашег Исуса Христа, Који је пролио сузе због судбине Је¬русалима. Поучавао их је да се моле за победу Јапана и да учине све да до тога дође, али да при томе ништа не раде из мржње према непријатељу, већ из љубави према отаџбини. Владики Николају је ипак било најтеже. Како је као Рус могао да се моли запобеду Јапана?! Са другестране, нијежелео да остави своје стадо. Зато је верницима поручио да све до краја рата неће учествовати у јавним молитвама Цркве, јер и он сам има обавезу према своме отачаству.
Већ на самом почетку рата у православни центар је постављена војна стража, а када су руске крстарице потопиле велики јапански транспортни брод, Николајев дом и друге зграде опколило је неколико чета војске. Схвативши опасност у којој се свети Николај нашао, свештеници су га питали да ли жели да сачека крај рата негде ван Јапана. Полажући живот свој за ближње, одбио је понуду и одлучио да остане са својом паством.
Јапанска Црква није заборавила ни на своју обавезу према више од седамдесет хиљада руских заробљеника. Тако је двадесет свештеника који су знали руски почели да служе као душебрижници. Обезбеђено им је и преко две хиљаде благочестивих и око хиљаду световних књига. Независно од тога, сами православни лаици су организовали Друштво за духовну помоћ ратним заробљеницима, сакупљајући прилоге и храну заунесрећене. У међувремену, 1906. године, свети Николај је добио чин Архиепископа и Јапанска Црква је славила двадесет пет година његовог архијерејства. У знак признања за напоре које је Црква предузела у рату, јапанска влада јој је поклонила сребрну вазу, а руски Свети Синод је послао двадесет златних олтарских крстова.
Године 1911. обележено је педесет година од доласка светог Николаја у Јапан. Тада му је било седамдесет година и морао је да мисли о своме наследнику. У јуну га је посетио Епископ Сергије, који је потом постављен за Епископа Кјота.
Од 1910. године свети Николај је почео да пати од срчаних тегоба. Због тога су догађаји и прославе из 1911. године само погоршали његово стање. Почетком зиме 1911. године, он се још озбиљније разболео, па су га у јануару 1912. године примили у болницу Светог Луке у Ћукиђију. Новине су свакодневно извештавале о његовом стању и много људи је желело да га посети. Без об¬зира на све лошије здравствено стање, он је двадесет трећег јануара одлучио да напусти болницу, говорећи како има још много недовршеног посла, те да нема времена за губљење у болници. Тако се вратио у Николајдо и наставио са превођењем Старог Завета. До другог фебруара је имао довољно снаге да Светом Синоду напише коначни извештај и да са Епископом Сергијем размотри његов десетогодишњи план за Цркву. Николај је у међувремену приметио да се хор више не окупља на пробе као што је то био обичај. Речено му је да су лекари саветовали хору да не узнемиравају владику Николаја. Он је ипак изразио жељу да они наставе са пробама, замоливши их да отпевају његов најдражи Псалам «На рекама вавилонским».
За време болести, од њега сте могли чути само речи дубоког смирења: «Ево, осврћем се сад на свој живот... И шта могу да видим? Само таму! Сам Бог је све савршио, док сам ја... такав бедник, нула од човека, буквално нула! А, ако се праведник једва спасава, где ћу се обрести ја многогрешни.
Достојан сам једино самих адских дубина.» Ето какво је смиреноумље красило светог владику Николаја.
Равноапостолнивладика Николај, просветитељ Јапана преставио се Господу увече 3. фебруара 1912. године (по старом календару), док је Епископ Сергије читао молитве за исход душе. Задња реч му је била: У том тренутку су лекар и болничарка, који иначе нису били хришћани, пали на колена из поштовања према свом необичном пацијенту. Праведни јерарх, његово житије, његов охристовљени живот оставили су такав утисак на болничарку, да је она касније рекла: «Сад знам да ћу да се крстим.»
Огласило се и звоно Саборне цркве, објављујући његово упокојење. Тако је радосна туга обузела не само Јапанску Православну Цркву, већ и преостали део Јапана. Тело светитеља је у архиепископској одежди пренесено у Саборну цркву препуну верног народа. Безброј венаца је пристизало од парохијана, јапанског племства, дипломата, мисионарских центара, па чак и од самог цара.
Поштујући његову вољу, парохијани су светом Николају одали почаст носећи у рукама палмове гранчице. Његов погреб је био највећи, који је у историји Јапана одржан за једног странца. Новине су извештавале о улицама препуних људи, обичних јапанских грађана који су пожелели да се опросте са просветитељем Јапана. Свети Николај је сахрањен на гробљу Јанака, недалеко од гробнице последњег Токугава шогуна.
У време престављења светог владике Николаја, Црква у Јапану је имала преко тридесет пет хиљада верника, тридесет два свештеника, седам ђакона, петнаест хоровођа, сто двадесет и једног мисионара, једну Саборну цркву, деведест шест цркава и двеста шездесет пет параклиса.
Наследивши га , његов помоћник, преосвећени Сергеј (Тихомиров), епикоп кјотски и потом митрополит јапански, у свом првом извештају Светом Синоду изрекао је речи које могу послужити као најбољи епитаф на гробу упокојеног : „Све што је добро у Јапанској Цркви, до последњег хришћанина у храну, до последње цигле у здањима, до последњег слова у преведеним богослужбеним књигама, дело је његовог хришћански просвећеног ума, широког срца и тврде као стене, воље, учинивши га изабраним сасудом благодати Христове.“
За светитељево име знао је цео Јапан и поштовао га. Чак после педесет година после његове смрти, у време канонизације, када су верујући хтели пренети његове свете мошти са гробља у саборни храм, није им било допуштено, уз образложење да свети Николај припада свом јапанском народу, независно од вероисповести, и његове мошти морају остати на народном гробљу.
Светитељ Николај је веровао целога живота да сваки труд Бога ради овенчава се успехом. Његовим трудом је саздана Јапанска Црква.
За живота архиепископа многи су сматрали да ће се смрћу архиепископа прекинути проповед православља у Јапану и временом ће православље ишчезнути. Господ чува Православље у незнабожачкој земљи. Православна црква је после кончине светитељеве претрпела многе тешкоће. После Другог светског рата цркви непријатељске снаге одвојили су је од Руске цркве. Али молитвама светитеља Николаја, трудом патријарха Алексеја I и његових најближих сарадника Јапанска црква се вратила под окриље Мајке-Цркве и од ње је добила аутономију. Живот епископа Сергија,наследника светог Николаја, на месту архиепископа јапанском,био је испуњен тешкоћама. Године 1940. ступио је на снагу „Закон о верским организацијама“ ", по којем странцима није било дозвољено да буду на челу верске организације, и он је смењен са места Предстојатеља Јапанске Цркве, а неколико месеци пре свог упокојења 10. августа 1945. године, митрополит Сергије је без икаквих основа оптужен пред јапанским властима за шпијунажу и неколико месеци је провео у затвору.
У новембру 1946. године Московска Патријаршија је одредила за Јапан двојицу епископа, међутим штаб окупационих сила под командом генерала Мака-Артура није хтео да их пусти да уђу у Јапан, и довесли епископа из Америчке митрополије. Једна група свештеника и мирјана се издвојила из групе „Николај-до“ и основала „Истинску Православну Цркву“, на чије чело су стали епископ Николај Оно и протојереј Антоније Такаи.
30.септембра 1957. године Синод Руске Православне Цркве на свом заседању и званично је признао ту истиниту Јапанску Православну Цркву. Такође је било одлучено да је ова црква наследница Јапанске Православне Цркве, коју је основана архиепископом Николајем.
Предстојатељ Цркве постао је протојерер Антоније Такаи. 1965. године он је скончао у дубокој старости, а његов наследник је постао архиепископ (у то време свештеник) Николај Сајама, који је 10. децембра 1967. године у Лењинграду био хиротонисан за епископа Токијског и Јапанског и постао је трећи поглавар Јапанске Православне Цркве. Априла 1970.година група Николај-до вратила се под јурисдикцију Руске Матере-Цркве и постала је битан чинилац у Аутономној Јапанској Православној Цркви. Епископ Владимир (Нагоски) је назначен за Епископа Токијког и Јапанског. Овим је дошло до пуног помирења између двеју Цркава. У вези са овим, одлука Светог Синода из априла 1970. године о Јапанској Цркви, почиње нова етапа делатности. Наиме,епископ Николај Сајама који је именован за поглавара ове цркве, ослобођен је ове дужности,као и дужности начелника духовне мисије , а назначен је за настојатеља Подворја у Јапану .
Године 1972.изабран је за поглавара Јапанац Теодосије Нагашима. Аутономију ове цркве није прихватила већина помесних цркава. Као и Цариградска Патријаршија. У априлу 1995.године цариградски патријарх Вартоломеј посетио је Јапан и сусрео се са митрополитом Теодосијем, који је јапанском црквом управљао све до своје смрти маја 1999.године.
Марта 2000.године за поглавара је изабран епископ јокогамски Петар (Арихара), међутим већ у априлу исте године поднео је оставку због здравственог стања. Његову молбу је прихватио патријарх московски и целе Русије блажене успомене Алексеј II. 10. маја 2000. године после дуге и тешке болести епископ Петар се упокојио. 12. маја епископ Петар је сахрањен у Саборном храму Васкрсења Христова у Токију.
6.маја 2000.године на ванредном помесном сабору за новог поглавара Јапанске аутономне Православне Цркве изабран је епископ кјотски Данило (Насиро). Патријарх Московски Алексеј II приликом своје посете Јапану од 12. до 19.маја 2000.године унапредио је епископа Данила у чин митроплита токијског и целог Јапана.
У „земљи излазећег сунца“ свега је хришћана око 500.000. што чини 0,5% становништва Јапана - „кашичица соли“ по речима митрополита Сергија Тихомирова.
Презвитер Бобан Стојковић