Светосавски дом Саборне цркве са благословом Његовог преосвештенства Епископа г. г. Теодосија наставља свој недељни културни програм. Сваког уторка у редовним приликама, у продужетку акатиста од 17 часова, предвиђено је организовање предавања, промоција и трибина. Петнаесто по реду предавање, на дан 7. марта, приређено је поводом Недеље православља. На тему ''Велики сабор на Криту 2016.'' говорио је јереј др Бобан Димитријевић, професор Призренске богословије Светог Кирила и Методија привремено у Нишу. РЕЗИМЕ ПРЕДАВАЊА: Сабор на Криту, одржан прошле године у периоду Педесетнице, велики је догађај у историји цркве, значајан због потврде саборности као начина на који православна црква функционише и живи. Формална мањкавост неких његових одлука, која се огледа у преопширности и апстрактности изнетих формулација, сведочи о извесној клерикализацији у православној цркви, која је довела до искључења служби свештеника и лаика, чије би учешће помогло у конкретнијем прецизирању тих израза. Највећи недостатак овог сабора је неучествовање четири аутокефалне патријаршије: Бугарске, Грузијске, Московске и Антиохијске. Током вишедеценијског предсаборског процеса, почетних стотинак тема које су предлагане за разматрање сведено је на шест, чији су документи уочи сабора утврђени а на самом сабору и усвојени. ''Мисија православне цркве у савременом свету'' је први и најдужи саборски документ. Црква је у њему приказана као присуство у свету, које преображава свет благовешћу о Царству Божјем. Приликом разматрања овог документа отворена је расправа о употреби појма личност, да би на крају било прихваћено образложење у прилог употреби тог појма. Овај документ показује највише недостатак у изразу, тиме што су његове тврдње недовољно прецизне, што су уопштене и неприменљиве на све крајеве света у којима живе православни хришћани. Документом ''Православна дијаспора'' потврђена је пракса организовања епископских сабора у различитим крајевима света где има православних из више нација. Ради се о проблемима еклисиолошке природе, чије решавање тек предстоји. ''Аутономија у православној цркви и начин њеног проглашавања'' је најкраћи документ сабора. Потврђено је да аутономију додељује мајка црква, која о томе обавештава остале цркве. Тема аутокефалије остављена је за друге прилике, због несагласности свих цркава око начина потписивања одлуке. У документу ''Света тајна брака и брачне сметње'' постоји уводни, богословски део, који наглашава светотајински, христоцентрични карактер православног брака. Призната је криза савремене породице и неопходност пастирског поучавања породичних људи. Истакнуто је непризнавање истополних бракова и свих других небрачних облика заједничког живота. Препреке за брак утврђене су према канонским одредбама. Разматран је и проблем мешовитих бракова, који је био разлог неучествовања Грузијске цркве. У документу ''Важност поста и његово држање данас'' подвучена је богословска димензија поста као духовне борбе и потврђене су постојеће праксе о броју прописаних дана. Најзначајнија је назнака о припреми за причешће једино потпуним уздржавањем тога дана од поноћи, чиме се савремени хришћани позивају да посте у прописане дане а да се, независно од тога, причешћују током читаве године. Шести и последњи документ ''Односи православне цркве са осталим хришћанским светом'' представља синтезу предсаборских тема о екуменизму и дијалогу са инославнима. Текст овог документа недовољно је богословски утемељен, али има несумњиво еклисиолошко полазиште. У њему је изнето самосазнање православне цркве о себи као једној цркви, која има обавезу да сведочи своје јединство и пуноћу истине осталим хришћанима. Не говори се о обнови јединства цркве већ о обнови јединства свих верних, свих хришћана. У документу је објашњено признавање историјских назива других хришћанских цркава, да оно не значи и признавање њихове црквености. Прецизирани су детаљи о утврђивању једногласности учешћа православних у дијалогу са другим хришћанима. Учешће православне цркве у Светском савету цркава има за циљ сведочење истине а не прихватање компромиса. Наглашена је потреба богословске доследности и принципијелности православне цркве приликом екуменских ангажовања. Осуђују се поделе у цркви које настају под изговором заштите чистоте вере, а мимо саборског принципа. Један број сабора из историје цркве потврђен је под називом ''сабора са свеопштим ауторитетом''. У свим документима наглашен је евхаристијски идентитет цркве и личносна димензија постојања човека као боголиког бића. Велики недостатак овог сабора је у томе што нису разматрана практична питања о примени саборности на локалном евхаристијском нивоу. Сабор се није бавио проблемом учесталих пројава индивидуализоване свести, које се огледају у непостојању јединства свих верних у причешћу и у непостојању континуалне милосрдне делатности цркве.