Светосавски дом Саборне цркве са благословом Његовог преосвештенства Епископа г. г. Теодосија наставља свој недељни културни програм. Сваког уторка у редовним приликама, у продужетку акатиста од 17 часова, предвиђено је организовање предавања, промоција и трибина. Тринаесто по реду предавање, на дан 7. фебруара, било је посвећено мушко-женским односима. На тему ''Мушко-женски односи у светлу јеврејског текста Књиге постања'' говорио је г. Дарко Крстић, доктор богословских наука и професор верске наставе у Гимназији ''Бора Станковић'' и Уметничкој школи у Нишу. РЕЗИМЕ ПРЕДАВАЊА: Мушко-женски односи су свевремена тема, матрица човековог живота и света, на којој стоји читава култура. Озбиљно бављење теологијом немогуће је без позивања на јеврејски језик. Нарочита особина овог језика је асоцијативност. Израчунато је да је у семитском језику целокупна стварност повезана са око хиљаду и осамсто корена речи. У Библији постоје два извештаја о стварању човека, један космолошки и други, у другој глави Књиге постања, антрополошки. По тексту друге главе, на земљи још увек нема растиња јер Бог није пустио кишу и јер нема човека да обрађује земљу. За описивање односа човека према земљи у јеврејском тексту користи се глагол ''асад'', служити, што је класичан термин за свештеничко служење. Старање човека о земљи тиме се подиже на ниво богослужења, што је асоцијација која се губи у сваком преводу оригиналног текста. Није једини циљ човекове бриге о земљи у томе да преживи и да има шта да једе, већ он тиме служи Богу. Човек служи земљи – то је у јеврејском тексту игра речи, јер име ''Адам'' значи ''од земље'', а земља се каже ''адама''. За стварање човека користи се глагол ''јацар'', обликовати, који је узет из уметничке сфере и најчешће се користи за описивање грнчарског заната. Бог је узео Адама и поставио га у врт, да га овај обрађује и да га чува. Глагол ''шамар'', чувати, користи се пре свега за чување закона, чиме се наговештава став човека према Божјем закону, односно заповести да чува земљу. Одмах након установљења појмова добра и зла, наглашава се антрополошка чињеница: да није добро да је човек сам. Постоји суптилна разлика речи која се користи за стварање жене, ''аса'', који је чистији, лепши би нежнији израз од поменутог ''јацар''. За опис жене користе се два појма. Први је помоћник, помоћ, ''азар'', што означава помоћ некога ко је бољи, виши, снажнији. Други термин: жена је створена да буде наспрам човека, ''негед'', што је прилог за место. Грчки превод ''кат' афтон'', према њему, је лош, по томе што жену поставља вредносно испод мушкарца и на тај начин је значењски обезвређује у односу на њега. Израз потиче од глагола ''нагад'', што значи причати, разговарати равноправно с другим. Након саопштавања Божје одлуке о стварању жене са том сврхом настаје, драмска пауза са причом о стварању животиња. Давање имена животињама је знак власти. На крају тог извештаја стоји констатација да се међу животињама не нађе никога да човеу буде помоћ и наспрам њега. Жена је приликом стварања узета од Адамовог ребра. Много чешћа примена речи ''цела'' односи се на нешто што је поред, около, на ивици. У Мојсијевој скинији овај израз се користио за означавање просторија које су биле око шатора и штитиле га. Ова аналогија сугерише светињу мушко-женског односа. Бог је, по библијским речима, попунио то место месом, за шта се користи глагол ''бана'', саградити дом. Асоцијативно, стварање жене је изградња дома. Од истог глагола настале су и именице син и ћерка. Бог њу доводи Адаму, на шта овај изговара: ''Ево, кост од моје кости и тело од мога тела''. Препознаје некога ко је исте вредности као он. Постоји тензија између давања имена и самога имена које јој Адам даје, ''иша'', што би буквално могло да се преведе као ''човечица''. Ова етимолошка веза није сачувана ни у једном преводу. Адам каже да је назива женом, јер је (узрочни везник) настала од човека: ''иш'' – ''иша''. Разлика у односу на давање имена животињама је у томе што Адам само њој даје своје име, препознаје је као некога достојног себе и једнаког себи. Касније, у трећој глави, описује се лош развој мушко-женског односа тиме што Адам жени даје друго име, Ева. Иако је то добро име, од корена ''хава'', она која даје живот, она престаје да буде ''иша'' и њена функција своди се на рађање деце. У таквом развоју односа огледа се трагедија за жену, још више за мушкарца. У завршној констатацији да ће човек оставити оца и мајку и да ће се прилепити жени својој, користи се необичан глагол ''дабак'', прилепити. Ова алузија на брак заправо приказује један близак однос, прилажење оног слабијег јачем, који се пре свега користио за однос Израела и Бога. Према сугестији јеврејског текста, по којем ће се и народ прилепити Богу, жена има вишу вредност од мушкарца. Историјски, развој свих друштава текао је у правцу патријархата. Али ова невероватна слика жене била је разлог њеног много бољег положаја у јеврејском друштву неголи у остатку света. Паралелно придавање улоге васпитања мајци као и оцу, типично за јеврејске домове, било је скандал за стари свет. У последњој глави Прича Соломонових приказује се идеална, супер-жена, која излази из куће, бавећи се свим пословима, и у исто време остаје у њој као њен стуб.