
РЕЗИМЕ ПРЕДАВАЊА: Сабор на Криту, одржан прошле године у периоду Педесетнице, велики је догађај у историји цркве, значајан због потврде саборности као начина на који православна црква функционише и живи. Формална мањкавост неких његових одлука, која се огледа у преопширности и апстрактности изнетих формулација, сведочи о извесној клерикализацији у православној цркви, која је довела до искључења служби свештеника и лаика, чије би учешће помогло у конкретнијем прецизирању тих израза. Највећи недостатак овог сабора је неучествовање четири аутокефалне патријаршије: Бугарске, Грузијске, Московске и Антиохијске. Током вишедеценијског предсаборског процеса, почетних стотинак тема које су предлагане за разматрање сведено је на шест, чији су документи уочи сабора утврђени а на самом сабору и усвојени. ''Мисија православне цркве у савременом свету'' је први и најдужи саборски документ. Црква је у њему приказана као присуство у свету, које преображава свет благовешћу о Царству Божјем. Приликом разматрања овог документа отворена је расправа о употреби појма личност, да би на крају било прихваћено образложење у прилог употреби тог појма. Овај документ показује највише недостатак у изразу, тиме што су његове тврдње недовољно прецизне, што су уопштене и неприменљиве на све крајеве света у којима живе православни хришћани. Документом ''Православна дијаспора'' потврђена је пракса организовања епископских сабора у различитим крајевима света где има православних из више нација. Ради се о проблемима еклисиолошке природе, чије решавање тек предстоји. ''Аутономија у православној цркви и начин њеног проглашавања'' је најкраћи документ сабора. Потврђено је да аутономију додељује мајка црква, која о томе обавештава остале цркве. Тема аутокефалије остављена је за друге прилике, због несагласности свих цркава око начина потписивања одлуке. У документу ''Света тајна брака и брачне сметње'' постоји уводни, богословски део, који наглашава светотајински, христоцентрични карактер православног брака. Призната је криза савремене породице и неопходност пастирског поучавања породичних људи. Истакнуто је непризнавање истополних бракова и свих других небрачних облика заједничког живота. Препреке за брак утврђене су према канонским одредбама. Разматран је и проблем мешовитих бракова, који је био разлог неучествовања Грузијске цркве. У документу ''Важност поста и његово држање данас'' подвучена је богословска димензија поста као духовне борбе и потврђене су постојеће праксе о броју прописаних дана. Најзначајнија је назнака о припреми за причешће једино потпуним уздржавањем тога дана од поноћи, чиме се савремени хришћани позивају да посте у прописане дане а да се, независно од тога, причешћују током читаве године. Шести и последњи документ ''Односи православне цркве са осталим хришћанским светом'' представља синтезу предсаборских тема о екуменизму и дијалогу са инославнима. Текст овог документа недовољно је богословски утемељен, али има несумњиво еклисиолошко полазиште. У њему је изнето самосазнање православне цркве о себи као једној цркви, која има обавезу да сведочи своје јединство и пуноћу истине осталим хришћанима. Не говори се о обнови јединства цркве већ о обнови јединства свих верних, свих хришћана. У документу је објашњено признавање историјских назива других хришћанских цркава, да оно не значи и признавање њихове црквености. Прецизирани су детаљи о утврђивању једногласности учешћа православних у дијалогу са другим хришћанима. Учешће православне цркве у Светском савету цркава има за циљ сведочење истине а не прихватање компромиса. Наглашена је потреба богословске доследности и принципијелности православне цркве приликом екуменских ангажовања. Осуђују се поделе у цркви које настају под изговором заштите чистоте вере, а мимо саборског принципа. Један број сабора из историје цркве потврђен је под називом ''сабора са свеопштим ауторитетом''. У свим документима наглашен је евхаристијски идентитет цркве и личносна димензија постојања човека као боголиког бића. Велики недостатак овог сабора је у томе што нису разматрана практична питања о примени саборности на локалном евхаристијском нивоу. Сабор се није бавио проблемом учесталих пројава индивидуализоване свести, које се огледају у непостојању јединства свих верних у причешћу и у непостојању континуалне милосрдне делатности цркве.