После њега, публици се обратила проф. др Катарина Митровић, из Центра за историјску географију Филозофског факултета у Београду. Она је, по избору сестринства манастира Градац, била уредница зборника посвећеног годишњици упокојења свете краљице Јелене. Говорећи о искуству рада на припреми Зборника, проф. Митровић понудила је још једно сведочанство да религија и наука, по њеним речима, могу донети добре плодове када је приступ са обе стране отворен. Наводећи ауторе и радове заступљене у Зборнику, проф. Митровић указала је на значајне теме из области: политичке историје у време свете краљице, анализе српских владарских поменика, веза краљице Јелене са Угарском, са Дубровником, са римокатоличким монашким редовима у Приморју, њеног учешћа у дипломатским односима у циљу придобијања подршке папске столице за ондашњу Србију, теологије љубави и општих места у њеном житију, као и култа који се развијао на основу спомена на њену добротворну делатност.
Његово високопреосвештенство митрополит Амфилохије беседио је о светости као мери људског савршенства, што је српски народ, који је изнедрио свете Божје људе, учинило зрелим народом. Жртва првог српског светитеља, краља Јована Владимира, значи његово поистовећење себе са Богочовеком. Почев од њега, на нашим просторима се у знаку Голготе и Васкрсења Христовог одвија историја Цркве Божје, пратећи као златну нит светости познато опредељење народа и појединаца за Царство небеско. То њихово опредељење утемељено је на сазнању да је земаљска власт и сила, као и сав земаљски живот, нешто пролазно. Ми нисмо заборавили светог Јована Владимира - нагласио је митрополит Амфилохије. О томе говоре до данас објављене три књиге сведочанстава о њему, још четири које се налазе у припреми, као и велики научни скуп одржан ове године у Црној Гори, на којем је свестрано размотрено време у којем је он живео и учињен историјски пресек његовог живљења у српском народу кроз векове. Да се светост као мера живота народа код Срба одржала до данас, митрополит је потврдио позивајући се на страдална искуства Срба у двадесетом веку, подвлачећи на крају и потребу покајања као својство истинских Божјих људи.