Протојереј-ставрофор Милан Николић (1952–2020) био је један од најобразованијих свештеника у граду Нишу. Након свршене богословије, желећи да студира и да изађе у сусрет изазовима друштвених наука, као и другим изазовима везаним за социјално и педагошко служење, уписао је и успешно завршио студије социологије. Почео је да постиже резултате на плану друштвених истраживања, али је у једном животном тренутку схватио да жели целокупан свој живот и рад да посвети својој цркви.
Након рукоположења 1996. године и постављања на место пароха у Лесковцу, имао је благослов и поверење Његове светости Патријарха Иринеја, тада Епископа нишког, да интелектуалним радом допринесе активностима цркве. У време када још није била уведена верска настава у школама. грађани Лесковца могли су да стекну најверодостојније хришћанско образовање, јер се отац Милан, подржавајући и организујући у томе и друге свештенике, редовно обраћао вернима преко локалних медија. У начину на који је он, онда као лесковачки парох, повезивао градске медије, градске институције и цркву, показали су се најбољи плодови његовог образовања, као и одговарајућег умећа комуникације коју и касније примењивао у својој служби. Лесковац је и данас познат по живој катихетској и мисионарској активности својих свештеника, на темељима које је у значајној мери пре више од две деценије покренуо у том граду отац Милан Николић.
Доласком на место пароха у Нишкој Бањи 1999. године отпочео је други период у његовом животу, уједно и једна другачија врста образовања, духовног образовања, стеченог кроз искуство пастира који се на свестран начин посвећује својој служби. Учио је у томе од најбољих духовника, пре свих од знаменитог игумана Илије, који је у то време служио у околини Ниша, а након свог одласка из ових крајева своју бројну духовну децу усмеравао да се обрате њему. Отац Милан је својим трудом привукао пажњу многих, од учених студената теологије до простих боготражитеља и намерника из народа. Ова пажња и љубав којом су му људи узвраћали остала је приметна и након његовог умировљења, све до последњег дана његовог живота, имајући у виду начин на који су му се обраћали и интересовали се за њега.
Врата његовог дома била су отворена за све. Он је са својом породицом, госпођом Добрилом и децом Данијелом и Далибором, двадесет четири сата дневно служио својим парохијанима. Свако ко је имао потребу да буде саслушан, да му буде пружена рука, могао је да се обрати оцу Милану, да уђе у његов дом и да добије све што му је потребно, од духовне до материјалне подршке, разговора, савета, исповести и молитве. Сву пажњу народа који му је долазио он је преусмеравао ка Богу. Свакодневно је, нетипично за парохијског свештеника, читао велики број молитвословља за здравље људима који су му долазили с многих страна, никада не прихватајући заслуге ни похвале за то, чак ни после живих духовних посведочења којима је Господ на те молитве одговарао.
Није се његова пастирска служба само на томе задржала. Још је као парох у Нишкој Бањи предузео велики труд на обнови једне од цркава у својој парохији, Храма Светих архангела у Првој Кутини. Обилазећи Брзи Брод, још једно од многољудних насеља његове парохије на периферији Ниша, које није имало своју цркву, уверио се у многе невоље с којима су се становници овог места суочавали, од социјалних до духовних. Отац Милан је својим снагама, без икакве подршке општинских и градских власти, само на основу добовољних прилога истакнутих појединаца и верног народа, подигао у овом насељу велелепни Храм Света три јерарха у средњовековном градитељском стилу, мукотрпно се трудећи наредних година на свему што је било потребно да би се тај објекат легализовао. Након увођења редовних богослужења у овој изузетно значајној задужбини јула 2011. године, Његова светост Патријарх Иринеј поставио је оца Милана на место старешине и првог пароха брзобродског. Отац Милан је са још већим интензитетом развио свој пастирски рад и служење, организујући читаво ово нишко насеље око цркве, окупљајући народ свих узраста и покрећући важне грађанске иницијативе. На старом црквишту у близини локалитета Медијана подигао је крст и после више од пола века обновио литију на празник Светог пророка Јеремије, везујући за живот цркве локалне пољопривреднике, који су овом светитељу и раније указивали част народним светковинама.
Био је један од ретких нишких свештеник који је свесрдно подржавао рад Центра за црквене студије, удружења научних истраживача из Ниша који изучавају православну традицију, дајући своје прилоге и присуствујући на свим значајнијим манифестацијама ове установе. То показује да отац Милан ни у старијим годинама није заборавио своју младалачку посвећеност науци и светоотачкој литератури, о чему сведочи и његово последње предавање које је, у присуству великог броја својих поштовалаца, одржао у Светосавском дому Саборне цркве у Нишу, марта 2017. Од Његовог преосвештенства Епископа г. Теодосија је протојереј Милан Николић добио и највише свештеничко звање протојереја-ставрофора, са правом ношења напрсног крста.
Ивица Живковић
