Храм светих апостола Петра и Павла у ЈелашнициХрам је подигнут 1870. године. У време изградње био је на брду изнад села, док је данас окружен насељем. На плочи десно од улаза у храм стоји плоча са натписом: „Храм светих Апостола Петра и Павла подигнут трудољубљем сељана села Јелашнице 1870. године. Освећење извршио Њ.В.П. митрополит пиротски г. Партеније 1871. године, 29. јуна. 27. августа 1906. године, Парох Т. Клајић, Тутори: Ђ. Микајиловић, С. Станковић.“
За подизање овог храма везано је и једно предање. По причању Милана Вујића, храм је подигнут на темељима неке старе богомоље па је за време Турака срушен, а такође за време Турака поново подигнут тако што се неки човек поучен у сну заложио за његову поновну изградњу, јер како се наводи мучен због сна остао је слеп све док се храм није наново изградио. Приликом копања за темељ храма заиста се наишло на неке остатке те грађевине. Крајем осамдесетих година прошлог века, обијан је малтер ради реновирања и тада су се видели по зидовима остаци античке опеке. Храм тренутно није фрескописан, и не виде се трагови да је икад био, осим једне иконе изнад улазних врата, за коју постоје подаци да је насликана рукама супруге свештеника Леонида Дугина, који је 1925. године забележио, да је у Цркви пре Првог светског рата била смештена српска војска, а у писму из 1920. године. које је свештеник Тодор Клајић упутио ,,Протојереју округа Нишког“ стоји да је приликом уласка Немаца у Јелашницу инвентар храма био уништен. Храм је имао првобитан изглед до 2008. године. када му је залагањем свештеника Александра Лукића дограђена припрата. У порти храма се налази парохијски дом и летњиковац. Тренутно се донацијама мештана парохије, а и оних ван ње ради на уређењу порте и храма.
Храм светог Николаја Мириликијског у селу Доња Студена
Пре изградње данашње Цркве светог Николаја, на Врелу је постајао истоимени манастир исклесан у стени од бигра, који се састојао од осам пећина. Први пут се у писаним изворима помиње 1498. године. Црква светог Николе најпре је изграђена на врелу у периоду од 1910. до 1912. године. Најзаслужнији за подизање храма је Јеленко Стојановић из рода Дрдиних, који је у то време био председник општине. 1959. године нишко комунално предузеће ,,Водовод“ је почело каптирање извора на Врелу за водоснабдевање Ниша, чиме је храм био угрожен. На једном од састанка ЦО, на коме је присуствовао и изасланик епископа Јована Илића, свештеник Петар Гагулић, договорено је да се храм пресели на „сред село.“ Нешто касније је Цркву обишао и сам владика Јован, и на састанку ЦО 3. новембра 1959. благословио премештај храма. У записницима ЦО овај храм се први пут помиње 18. маја 1961. године када је разматрано питање термина за његово освећење. Тачан датум освећења је непознат.
Храм Свете Тројице у Горњој СтудениО изградњи Цркве у Горњој Студени сведочи спомен плоча изнад врата на западном улазу на којој пише: „Темељ храма Свете Тројице освећен је 12. фебруара. 1904. године, а постављен је антимис 24. октобра 1904. године, од стране проте окружног Прокопија. Осветио га је епископ нишки г. Никанор 6. августа 1906. године. Подигнут је за време свештеника г. Станка Златановића и туторе Ј. Николића и В. Тасковића из Г. Студене.“
Свештеник Станко који се горе наводи је чувени свештеник из овог краја који је био овдашњи парох до своје дубоке старости (105 година), тачније до 1924. године. Неупућене становнике овог села је неки , претпоставља се, самозвани монах обмануо да је фрескописац и на тај начин у потпуности уништио зидове неким својим цртежима. Из тог разлога је у овом селу почело споро сређивање храма, кречење, фарбање, подне плочице и друго.
Храм светог Николаја Мириликијског у селу МанастирБратислав Петровић у својој књизи ,,Манастир Пресвете Богородице у Сићеву“ каже, да се овај некадашњи манастир помиње у Турском попису из 1498. године, када је у њему био један монах. У попису из 1516. године манастир се не помиње, да би 1564. године био поново уписан као „живи манастирса једним монахом.“ Данашња Црква је саграђена 1838. године. Према неким уклесаним подацима се помињу следећа имена: поп Панајот, Ристо мајстор, Јован, Стојан мајстор, Попа Мита, Андреовић, Стојан и Тодор. Прота Петар Гагулић у својој књизи „У Сићевачкој клисури Цркве и манастири“ наводи да су неки од ових људи вероватно и ктитори манастира. Такође се претпоставља да је ово некад био метох сићевачког манастира. Поред Цркве се налзи више надгробних споменика што указује на тода је ту некада било гробље.