АРХИЕПИСКОП И МИТРОПОЛИТ НИШКИ ГРИГОРИЈЕ

АРХИЕПИСКОП И МИТРОПОЛИТ НИШКИ ГРИГОРИЈЕ
(1833 (?) - 1842)

Апстракт: Текст се бави митрополитом нишким Григоријем, великим градитељем, књигољупцем и оснивачем нове нишке школе. Заузимао је трон архијереја нишких у тешка времена за хришћанско становништво Ниша и у време нишке буне 1841. године.

Кључне речи: Митрополит Григорије, Турци, Цркве, просвета.

Последњи српски јерарх који је у Ниш послат из пећке Патријаршије био је Гаврило II, који је носио титулу епископа нишког и белоцркванског. Он је на месту нишког епископа остао до 1776/77. године. Након укидања пећке Патријаршије исте године, на епископске катедре њених епархија бивају постављани епископи који су по националности били Грци. Први поглавар нишке епископије из српског рода након више од пола века био је архиепископ и митрополит Григорије. Запис на његовом гробу, који се налази иза мале саборне Цркве светих Архангела, говори нам да је митрополит Григорије рођен у трнском округу у селу Кожин у данашњој Бугарској.

ArhGrigorije1Први историјски податак о његовом присуству у Нишу записан половином XIX века, говори да се он већ као клирик ту налазио 1819. године. Може се претпоставити да је био ђакон митрополита нишког кир Мелетија Мученика, јер је био један од сарадника у школи коју је он основао око 1819/1820. године. Потврду за ово налазимо у „Мемоарима“ Атанасија Петровића, где каже да је „око себе купио ђаке и ђакон Григорије у кући некога Милоша. Ђакон Григорије је доцније постао нишким владиком.“ На основу овог сведочанства закључујемо да је имао неко образовање, највероватније манастирског типа. Не можемо ближе одредити које године тачно он „постаје нишким владиком“, али можемо претпоставити да је то било пре 1833. године. Ј. Хаџи- Васиљевић помиње га као архиепископа нишког већ 1827. године. Овај податак може се узети као валидан. Наиме, о претходнику митрополита Григорија, Јосифу сачувано је мало података, али се претпоставља да је отишао из Ниша пре 1833. године. Ова претпоставка произилази из чињенице да су у време митрополита Јосифа границе нишке митрополије биле проширене на северне округе- крушевачки, параћински, бањски и алексиначки. Међутим, када су ови крајеви припали Србији 1833. године, нишка митрополија је остала без њих. У то време, на трону архијереја нишких, већ се налазио митрополит Григорије.
Ово закључујемо на основу писма кнеза Милоша упућеног митрополиту Григорију, у коме га он позива да своју епископску столицу премести из Ниша у Алексинац, где ће добити територијално већу епархију од нишке. Овом приликом, кнез Милош је послао митрополиту Григорију 1000 дуката. Митрополит Григорије одбио је овај позив кнеза Милоша. Ф. Каниц ово одбијање види као гест незадовољства, јер је у ослобођеним крајевима црквени порез, тзв. димница била мања, па су епископи живели скромније. Он сматра да ово није одговарало митрополиту Григорију, јер је у Нишу „своје материјалне прохтеве могао неконтролисано и уз помоћ турских силника, лакше да подмирује.“ Међутим, у наставку ћемо видети да је овакав Каницов закључак неоправдан.

ПРОСВЕТНА ДЕЛАТНОСТ

О животу и делатности митрополита Григорија у нишкој митрополилији, остало је доста података. Његов највећи допринос свакако је била просвета. Ј. Хаџи- Васиљевић, записао је да „иако Глигорије бејаше Србин, он бејаше и велики фанатик грчки.“ Ова „фанатичност“ огледала се у његовој борби против новог система образовања који је дошао из слободне Србије. Наиме, митрополит Григорије је већ као ђакон, како смо видели, био учитељ у школи митрополита Мелетија Мученика. Ова школа 1830. године бројала је око педесет ученика. Ђаци су се учили писмености из богослужбених књига- Часослова и Псалтира, а именом знани учитељи поред ђакона Григорија били су поп Цветко, поп Васко, поп Петар и поп Мита. Наствни језик је, по препоруци митрополита Мелетија био словенски, односно славеносербски. Развитак школског система у ослобођеним крајевима Србије тридесетих година, одразио се у великој мери и на просветне прилике у Јужној Србији. У то време, сада као митрополит, Григорије је био на челу свих црквено- школских општина у нишкој митрополији. Он је постављао учитеље, вршио надзор над њима и одређивао из којих књига ће се ђаци учити писмености. Као фанариота, митрополит Григорије ипак није желео да спроводи политику јелинизације како многи сматрају, већ је једноставно желео да задржи школски систем који је он сматрао јединим ваљаним.

Први нишки учитељ „новог метода“ који је послат из Србије од кнеза Милоша, био је његов писар Спиридон Јовановић. Митрополит Григорије био је неповерљив према њему, па је шест месеци испитивао његово знање пре него што је добио постављење. Када га је напокон добио, услов је био да се држи дотадашњег манастирског система образовања. Из овог периода забележена је једна анегдота. Као добар појац, Спиридон Јовановић је певао за певницом у Цркви, али новим карловачким напевом. То, али и увођење неких „новотарија“ је изазвало оштре реакције нишких свештеника. Ј. Хаџи- Васиљевић је записао, да када је митрополит Григорије на богослужењу чуо Спиридоново појање, праснуо у смех и назвао његово појање сељачким. Што због тога, што због честих сукоба са митрополитом Григоријем, Спиридон Јовановић 1838. године добио је отказ, да би се 1840. године на интервенцију кнеза Михаила поново вратио у Ниш. Б. Ловрић је записао да је после повратка Спиридона његов однос са митрополитом Григоријем био добар. Заједно су уз помоћ нишких трговаца и занатлија купили кућу и формирали школски фонд у износу од 1000 дуката. Без обзира на оштро противљење новом систему образовања, митрополит Григорије никада није брано учење словенског језика. Чак је био и велики љубитељ српске народне књижевности, нарочито Доситеја Обрадовића. У прилог овоме навешћемо и то да је 1836. године, био је претплатник на његова дела „Ижица“, „Мезимац“ и „Христоитије.“

АРХИПАСТИРСКА ДЕЛАТНОСТ

Поред своје просветне делатности, митрополит Григорије био је и веома ревностан у својој епископској служби. Због тешких времена за хришћанско становништво, трудио се да заведе ред међу нишке свештенике, који су се поред своје свештеничке службе бавили и многим другим пословима, што је изазивало велику саблазан у народу. За време свог архипастировања, записао је у Пентикостару мале саборне Цркве светих Архангела, штампаног у Москви 1782. године, четири важна догађаја која су се догодила у периоду од 1838. до 1841. године. Између осталог он наводи да је 1838. године уз помоћ нишког Измет- Паше наредио свештеницима да носе камилавке, а калуђери да носе капе тенџерлије по угледу на светог Спиридона. У архивској грађи којом располажемо, остала су нам сачувана имена двојице свештеника које је митрополит Григорије рукоположио. Први је био нишки учитељ Никола Кратовалија Георгијевић кога је у Ниш за учитеља довео митрополит Мелетије. Рукоположен је 1835. године, а исте године под покровитељством митрополита Григорија у Књажеско- сербској типографији у Београду штампан је његов рукопис на црквенословенском језику „Страстие Христово.“ Други је био „син нишког свештеника Марјана и Ангелине“, Јован Поповић, каснији Иконом, отац проте Петра Икономовића. Рукоположен је за ђакона 15, а за свештеника 16. фебруара 1842. године. Из његових поменутих бележака сазнајемо и да је у нишкој митрополији спровео акт који је добио од патријаршије Велике Цркве (Цариграда), у коме стоји да је анатема свако ко пазари у недељу и да се пазарни дан помери за понедељак.

Период његовог владичанствовања у нишкој митрополији остао је упамћен и по великом броју Цркава и манастира који су обновљени или изнова подигнути. Тако је 1839. године проширена катедрална Црква нишке митрополије посвећена светим Архангелима. Том приликом дограђени су тремови са јужне, северне и западне стране, дограђена је кровна конструкција и срушен је високи зид који је заклањао Цркву од очију Турака. Тада је постављен и иконостас са 72 иконе, који је направљен 1815. године у време митрополита Макарија (1812- 1815), како пише на икони светих Архангела у доњем делу иконостаса. Црква је по други пут освећена 6. октобра 1839. године. Ову Цркву и митрополита Григорија је посетио 17. фебруара 1840. године кнез Михаило Обреновић са својом мајком кнегињом Љубицом по повратку из Цариграда.

ArhGrigorije21. септембра 1837. године осветио је Цркву Габровачког манастира. Године 1838. завршио је обнову манастира светог Јована Крститеља у Горњем Матејевцу и подигао нову манастирску Цркву. Исте године подигнуте су и Црква Вазнесења Господњег у Горњем Матејевцу, светих Архангела у Доњем Матејевцу, Успења Пресвете Богородице у Гркињи, Вазнесења Господњег у Крчимиру, светог Николаја Мириликијског у Каменици; јуна исте године освећена је лесковачка Црква оџаклија, посвећена Рођењу Пресвете Богородице и обновљена Црква Свете Тројице у Бабичком. Године 1839, подигнуте су Цркве у Доњем Међурову посвећене Пресветој Богородици и у Миљковцу, посвећена Успењу Пресвете Богомајке, која је освећена на Видовдан 28. јуна.
Интересантно је да се у његово време помиње и Црква светог Николаја Мириликијског, која је у то време, тачније још од од 1737. године била џамија. У једном Требнику, који је чуван у Народној библиотеци у Београду, записано је да је он обновљен месеца јануара 1840. године у Цркви светог Николе у Нишу. Сачувано је сведочанство из других извора да је она била место преписивања богослужбених књига све до краја XIX века, али није баш најјасније где се 1840. године ово могло догодити, када Црква светог Николаја није постојала.

У време митрополита Григорија у два наврата 1838. и 1842. године у Нишу је владала епидемија колере. У напред поменутом запису, архиепископ Григорије је записао да због чуме „брат брата не могаше чувати ни саранити. Сви попови нишки отишли су из града, а мртве сарањују они што су чуму преболели, па је се нису бојали по други пут. Хиландарски јеромонах Виктор, који је у Цариграду био прележао ту болест, опевао је мртве, и тад стече силне паре.“ Ниш је тада имао око 30 000 становника, а колера је односила по стотинак живота дневно. Читаве породице су умирале. Деда Виктор Чолаковић Хиландарац, потоњи владика нишки био је у то време духовник хиландарског метоха у Нишу. Метох се налазио преко пута Саборне Цркве. Као имун на колеру, обилазио је болеснике који су читаво своје имање давали деда Виктору да га проследи манастиру Хиландару. Тако је деда Виктор постао један од највећих приложника манастира Хиландара, а према проти Петру Гагулићу и данас постоје у Хиландару многе зграде које се називају његовим именом.

ArhGrigorije3Четврти запис митрополита Григорија говори о нишкој буни из 1841. године. У Пентикостару пише да су због народног устанка Турци попалили и поробили сву нишку нахију. Устанак је избио у Томину недељу 18. априла 1841. године у Каменици. Због неорганизованости устанак је брзо угушен, а Турци су у одмазди опљачкали и запалили 224 села. Тада је преко 11 000 људи је побегло у Србију. Из нама непознатог разлога, код многих истраживача и историчара се наводи да је митрополит Григорије из страха од одмазде због устанка побегао у Цариград, где је и умро. Ипак, митрополит Григорије остао је на катедри архијереја нишких до своје смрти 18. октобра 1842. године. Где је био у време устанка и шта се са њим у то време догађало, можемо само да нагађамо. Постоје нека мишљења да је у време устанка био у манастиру светог Јована Крститеља у Горњем Матејевцу и да није био активни учесник устанка.

Митрополит Григорије сахрањен је иза мале саборне Цркве светих Архангела у Нишу. У његов гроб 1845. године биће положене свете мошти његовог духовног оца митрополита Мелетија Мученика.