Били смо код Светог Нектарија

Повод окупљања браће и сестара петком у кумаревској цркви је читање акатиста Светој Петки и разговори о вери. Овога пута читали смо акатист Светом Нектарију Чудотворцу, а затим у конаку разговарали о њему уз слајдове о Егини и кратак документарни филм. Разлог ове теме био је тај што смо се пре само који дан вратили са поклоничког путовања овом Светом оцу. 

svNektarijeНаше разговоре започели смо овако:

„Ове зимске дане са пролећном температуром искористили смо да обиђемо још топлију Грчку, њен крајњи југ и острво Егину. Како у Цркви Свете Петке долази много људи тражећи исцељење и како је доста њих болесно од „ђавоље“ болести - рака, и како све чешће осим светитељке у помоћ призивамо и Светог Нектарија, то се и пут постепено отварао. Најпре смо добили икону и уље из манастира од сестра Марине која је већ била тамо. Направили смо мали кутак у старој Цркви Свете Петке тако да су сви болесници хрлили према овој светињи. Причајући о светитељу све више нам се рађала жеља да му се и поклонимо. Мислили смо да ће се то реализовати на пролеће, али смо чули да светитељ брзо услишује искрене жеље поштоваоца. Повод није пријатан зато што смо водили од рака тек оперисаног пријатеља, али се пут заиста муњевито отварао. Путовање је било напорно, али нас је водила мисао о трновитом путу који води ка светлости, али и лепо, почев од тога да смо пропутовали скоро целу Грчку, од Солуна, преко Атине и боравка у Пирејској луци, одакле смо трајектом отпловили до Егине. За нешто више од сат времена прелепог погледа и дружења са галебовима стигли смо на острво у истоимени градић Егину. Тамо су чекали свеже офарбани фијакери као превоз из ранијих времена. Нисмо имали проблем са сналажењем јер је са нама био брат Горан из Лесковца кога, како сам каже, Свети Нектарије за кратко време трећи пут призива. Неколико километара североисточно од градића и са великим узбуђењем стижемо у светињу. Иза манастирске капије дочекује нас икона светитиеља раширених руку који као да нам жели добродошлицу. У манастирском комплексу је сваки кутак испуњен и све је савршено на свом месту. Шарена црква је посебна по томе што има два улаза и две засебне просторије повезане прозорчетом који спаја две певнице, а заједнички им је олтар. У десној црквици су углавном монахиње за време богослужења, а у левој верници. Улазимо унутра и први поглед пада на свод који скоро да се не види од стотинак висећих кандила. Ето одакле онолико бочица уља које се шаљу на све стране света. Испред иконостаса бљешти митра у којој је светитељева глава, а десно мањи сребрни кивот са његовом светом руком. Прилазимо светињи и поклањамо се осећајући сву недостојност, али и захвалност. И овде смо се без проблема споразумевали јер је ту сестра Филотеја која зна српски језик и која ће нас спровести и све подробно испричати и која је на грчки превела спискове имена људи и њихових болести које смо им предали заједно са сакупљеним прилогом. Водила нас је сестра Филотеја у келију Светитеља где смо имали прилику да видимо његове личне ствари: икону Мајке Божије која је насликана онако како је он видео, морски сунђери са крстовима како су уловљени по благослову светитеља и онда када их није било у мору, ципеле које је сам правио – као патријарх Павле како је казала, и сточић кога је сам направио, кревет на коме је спавао код кога је обичај да болесници клекну и ставе руке преко њега а њихове ствари преноће на њему. У другој соби су радни сто и такође рукотворина светитеља: цитати из Јеванђеља исписани у облику крста. Јужно од цркве је прво гробно место светог – капелица са мермерним гробним местом, а ван комплекса се вијугавом стазицом спустамо до огромне цркве где су у каснијем периоду биле положене његове свете мошти. Овде је и обичај да код овог кивота свештеник из групе очита молитву болеснику, што смо и ми учинили. Ван манастирског комплекса код паркинга пружа се поглед на палеохоре – цркве и насеље где су се мештани крили од Италијана за време другог светског рата. Мало ниже бели се манастир Свете Екатарине који чува њену свету руку и делиће моштију више светитеља, а такође икону Светог Спиридона јединствену по томе што кажу да отвара и затвара очи. Веома љубазне монахиње су се заиста потрудиле око нас. На излазу из манастира са леве стране на малој узвишици налази се црква Светог Герасима Кефалонијског који особито има благодат да помаже опседнутима. Сутрадан Света Литургија и Причешће Светим тајнама и покрет ка Камаризи и старцу Нектарију Виталису. Старац је иначе она личност која се помиње и у акатисту, а коме се светитељ јавио и исцелио га у цркви коју је градио у његову част.

Враћамо се бродом до Пиреје, а онда од Атине, пратимо пут за Глифаду и Сунију, четрдесетак километара и стижемо у Камаризу. Намучили смо се док смо пронашли Цркву, али смо и ту видели промисао Божији. У тренутку кад смо се нашли пред Црквом старац је у епитрахиљу излазио из ње као да је чекао да ми пристигнемо. Кад је чуо да смо срби обрадовао се стиснувши нам руке. Пошао је да освети возила, а онда смо имали прилику да нам очита молитву и да поразговарамо са њим. Дивно искуство! Од помоћника у Цркви који је причао Енглески сазнали смо да се старцу са четрнаест година јавио и Свети Цар Константин и рекао му да копа на месту поред данашње цркве и да ће ту наћи његову икону, као што се и десило. Осим те иконе која се овде чува, ближе олтару на женској страни је и велика икона Светог Нектарија која је насликана по опису како га је видео старац. Данас је она опточена у сребру. Око полијелеја доминирају четири дугачка ланца препуна кандила за која су нам рекли да су дар људи који су добијали пород после по благослову и по молитвама овде читаним. На северном зиду близу поменуте иконе светог и иконостаса у очи упада живопис на коме светитељ спасава путнике аутобуса од несреће. Наиме, пре тридесетак година аутобус верника се враћао управо са Егине, и када је возач изгубио контролу и аутобус слетео, тумбајући се, наочиглед свих путника појавио се Свети Нектарије и задржао аутобус у тренутку кад је могао да слети у провалију. Такође поред ове је фреска брода на узбурканом мору. Сазнали смо да се капетану овог брода у тренутку велике буре јавио управо старац Нектарије и рекао му: „па јесам ти дао уље“. Он се у том тренутку сетио да му је у џепу парче вате натопљене светим уљем. Извукао га је и бацио у море. Након неког времена море се стишало а они безбедно наставили пловидбу.

Ето тако смо испуњени благословима кренули пут Лесковца, са мишљу да ће нас ова благодат дуго држати, али и враћати на ова света места. А овде смо хтели да пренесемо бар делић нашег искуства за, надамо се, будуће поклонике“.

Епархија нишка

  1. Намесништва
  2. Манастири
mapa-manastira-mala