ГЕОРГИЈЕ ПОПОВИЋ МИТРОПОЛИТ НИШКИ И БЕЛОЦРКВАНСКИ И ЕПИСКОП ТЕМИШВАРСКИ

ГЕОРГИЈЕ ПОПОВИЋ, МИТРОПОЛИТ НИШКИ И БЕЛОЦРКВАНСКИ И ЕПИСКОП ТЕМИШВАРСКИ

Апстракт: Текст се бави последњим нишким митрополитом Србином који је послат у Ниш из пећке патријаршије. Заузимао је трон митрополита нишких у бурна и страдална времена и успео је да обнови опустошену митрополију, похарану након Бечког рата крајем XVIII века.

Кључне речи: Митрополит Георгије, Аустријанци, Турци, сеоба, Темишвар.

GeorgijePopovic1Да бисмо стекли добар историјски увид у личност митрополита нишког и белоцркванског Георгија Поповића, нужно је да најпре сагледамо политичке околности у којима се налази нишка митрополија у време када он заузима њену катедру. Након обнове пећке патријаршије у време патријарха Макарија Соколовића 1557. године, нишка митрополија улази у њен састав. Претпоставља се да је у то време на катедри нишких епископа био Јевтимије (око 1592. године), који се потписивао као „митрополит нишки и лесковачки.“ Из овог периода није сачувано доста податка, али се да претпоставити да се црквени живот на простору нишке митрополије одвијао неометано. Овај период благостања, прекинуће у другој половини XVII века Аустро- турски рат, који се водио од 1683. до 1699. године. Последице по хришћанско становништво које је живело на овим просторима биле су катастрофалне. Оне ће, између осталог, довести до прве сеобе Срба 1690. године, предвођене пећким патријархом Арсенијем III Црнојевићем. Према попису из 1710. године, нишка епископија имала је само три свештеника, а у белоцркванској епископији коју је основао свети Сава, није остао ни један свештеник. Манастир светог Николе у Белој Цркви, прва задужбина светог Симеона Мироточивог била је порушена. Иста судбина задесила је и престону Цркву топличке дијацезе, манастир Пресвете Богородице. Њен последњи епископ Спиридон Штибица, пребећи ће са патријархом Арсенијем III Црнојевићем у Аустрију, где ће касније бити постављен за епископа вршачког.


Трагичне новонастале околности довешће до тога да почетком XVIII века белоцркванска епископија престане да постоји, а њене територије биће стављене под духовну надлежност митрополита нишког Јоаникија (1715- 1735), који ће први понети титулу митрополита нишког и белоцркванског. Иако већ у позним годинама, митрополит Јоаникије је успео да подигне опустелу митрополију. Обновио је Цркву светог Николаја Мириликијског у Нишу, која је спаљена 1690. године и започео обнову Цркву светог великомученика Прокопија у Прокупљу, коју ће завршити митрополит Георгије. Значајни документи о његовој делатности приликом обнове нишке митрополије су тзв. „Тефтери храма светог Николаја.“ Из периода његовог владичанствовања сачувана су два таква тефтера, од којих један обухвата 1727. годину, док други обухвата и период столовања митрополита Георгија, од 1728. до 1737. године. Оба тефтера су данас својина Народне библиотеке у Београду. Митрополит Јоаникије умро је 1735. године и сахрањен је највероватније у Цркви светог Николаја у Нишу. Њега ће на трону нишких првосвештеника на кратко наследити извесни митрополит Пангелос о коме нема скоро никаквих података. Митрополита Пангелоса ће наследити Георгије Поповић.


Живот митрополита Георгија можемо поделити на три периода. Први је пре његовог избора за нишког и белоцркванског митрополита; други период је период његовог столовања нишком митрополијом и бекство у Аустрију и трећи период, који је он провео као епископ темишварски. Митрополит Георгије рођен је око 1700. године у Старом Влаху, од оца Милоша, који је био свештеник и мајке Ефросиније. Свештеничкој служби се учио у свом дому и вероватно није имао било какво друго образовање. О његовом ступању у монаштво у историографији постоје два извора. Према првом, монашки постриг примио је у Дечанима, а према другом у пећкој патријаршији. За митрополита нишког и белоцркванског хиротонисан је од пећког патријарха Арсенија IV Јовановића 5. августа 1735. године. Као архивска грађа значајан нам је берат о његовом постављењу: „Султан Махмуд, син Султана Мустафе, на предлог патријарха Арсенија 1148. по турском, или 1735. године по каурском, даје берат, у коме препоручује свима турским властима да не чине никакве сметње митрополиту нишком кад би по својој епархији пошао да купи мирију, и дозвољава митрополиту да на томе путу може носити и патарицу епископску.“ У манастиру пећка патријаршија остао је један запис да се митрополиту Георгију Поповићу на хиротонији проузносило следеће многољетије: „Преосвећеном и словесном оцу и господину нашем, митрополиту Богоспасаване епархије нишке са околним странама, господама господину, господину, оцу и учитељу нашем кир Георгију, многаја љета.“


GeorgijePopovic2Митрополит Георгије настанио се у епископском двору који је његов претходник Јоаникије подигао поред Цркве светог Николаја. Наредне 1736. године, отпочео је рат између Турске и Русије. На страну Русије стала је и Аустрија, које је одмах ступила у контакт са пећким патријархом Арсенијем IV Јовановићем. Аустрија је покушала да преко патријарха и српских епископа подигне хришћанско становништво на устанак. Почетком марта 1737. године, патријарх Арсеније се тајно састаје са рашким епископом Јефтимијем, штипским Атанасијем и самоковским Симеоном. На овом састанку је договорено да се народ позове на устанак. Митрополит Георгије није био присутан на овом састанку, али је на њему имао свог изасланика, архимандрита Григорија. 23. јула 1737. године, аустријска војска је ушла у Ниш. Према једном званичном извештају, аустријска војска се са великим поштовањем опходила према хришћанском становништву Ниша, па су „народна добра, имовина и плодови на сваки начин поштована.“ У истом документу се говори и да је нишки митрополит Георгије Поповић био „на челу нашег (аустријског) покрета раје у својој епархији.“ У прилог овоме навешћемо да је митрополит Георгије преко свог изасланика, извесног Радоја Милаковића обавештавао аустријску војску о броју турске војске, наоружању, залихама хране и муниције, и др. Већ 28. јула турски прваци у Нишу, после петодневне опсаде тврђаве, предали су аустријској војсци кључеве града, без капи проливене крви. О том догађају остао је један запис духовника Александра у другом тефтеру Цркве светог Николаја Чудотворца: „Са западне стране дођоше Немци на Ниш, и узеше Ниш по Божијој заповести. И страх Божији удари на Турке, и они га предадоше без борбе. По свим градовима турским страх и метеж, Божији страх удари на њих.“ Интересантно је да је тренутно најстарији документ Историјског архива града Ниша летак у виду бакрореза, настао у немачком граду Аугсбургу. На бакрорезу је представљен тренутак предаје кључева града Аустријанцима. На њему се налазе интересантни подаци о Нишу тога времена. Град има пет џамија, није нарочито велики, нити се истиче високим грађевинама. Освајање града прослављено је пуцњевима из топова, свирањем у рогове, а у логору аустријске војске одслужен је и молебан. На самом дну бакрореза сачувана је химна благодарности због освајања Ниша. Аустријски цар Карло VI, заповедио је да се у знак благодарности Богу једна џамија претвори у Цркву.


У време освајања града, митрополит Георгије је боравио у манастиру светог Јована у Горњем Матејевцу. Позвао је народ да се закуне на верност аустријском цару и позвао народ на устанак. Главна команда аустријске војске му из Ниша шаље 500 војника. Због његових заслуга главни заповедник аустријске војске у Србији, гроф Секендорф, одликовао га је привилегијама које је имао београдски митрополит. Истог дана у село Тешица дошао је патријарх Арсеније IV са неколико народних првака где се састао са командом аустријске војске. На овом састанку било је говора о припреми устанка на Косову и Метохији. Ипак, неозбиљност аустријске војске и појачање које је стигло Турцима довешће до тога да се 11. октобра Али паша са 20 000 војника нађе испред Ниша. Већ 18. октобра град је поново предат Турцима, а 25. октобра евакуисан. Оправдано уплашен од одмазде турске војске, патријарх Арсеније ΙV предлаже народу повлачење на север преко Саве и Дунава у Аустрију. Заједно са патријархом и народом кренули су и митрополит нишки Георгије и епископи ужички и рашки. О овом преласку остао је запис патријарховог синђела Партенија: „Из манастира Студенице дођосмо у Крагујевац и одморивши се мало од пута, отидосмо у град Ниш, који су већ заузели Саксонци и Германи, где смо провели неколико дана, и мислећи да смо се ослободили Турака и да нас више неће гонити, почесмо се гостити и шетати око града. Али, опет приспе глас да долазе Турци и ми смо се опет тако уплашили да смо бежали целу ноћ уочи свете недеље и на саму недељу. И тако журисмо до Београда, бојећи се да нас не сретну на путу безбожни Турци.“ И сам митрополит Григорије је на једном месту записао да приликом бежања „и хаљине једва себи и својима због брзине бекства уграби.“


Након њиховог бекства у Аустрију, народ који је остао на простору нишке митрополије задесило је исто страдање као и након прве сеобе 1690. године. На маргини Панегирика који се данас чува у манастиру Гргетег, анонимни калуђер је 1737. године записао: „Да се зна када побеже Немац проклети из Ниша, тада Турчин дође и исече и поби 630 христијана.“ У селу Малча, народ се сакрио у Цркви. Турци су се попели на кров, пробили га и у Цркву бацали запаљено сено. Ко је успео да изађе из Цркве био је убијен, а остали су у Цркви изгорели. Након преласка у Аустрију, митрополит Георгије извесно време провео је у Сремским Карловцима, где је помагао патријарху Арсенију IV и дуго био члан конзисторије Карловачке митрополије. Желео је да добије епископију, али је на то дуго чекао. Наиме, његов претходник Јоаникије се доста задужио приликом обнове нишке митрополије. По доласку на трон нишких митрополита, Георгије Поповић је пристао да његов дуг узме на себе. Како услед новонасталих околности то није успео, зајмодавци су вршили притисак на турске власти, које су се обратиле аустријским властима. Аустријанци су тражили да митрополит Георгије измири дуг, или неће добити епископију. По захтеву турских и заузимању аустријских власти, митрополит Георгије поднео је патријарху Арсенију IV писмени извештај, чији је препис сачуван у другом тефтеру Цркве светог Николаја. У овом извештају, митрополит Георгије вели да наслеђени дуг није лични, већ га је он наследио као митрополит нишки. Како са собом није понео ништа од имовине нишко- белоцркванске митрополије, то он моли да се њему дуг обрише и преда новом нишком митрополиту. У овом писму он износи значајне податке о земљишним поседима нишке митрополије који су за то време били велики. Након ове изјаве проблем је био решен, а дуг је био преписан на новог нишког митрополита који још увек није био постављен. Претпостављамо да ће дуг доцније исплатити цариградска патријаршија.


GeorgijePopovic3Патријарх Арсеније је желео да митрополита Георгија постави за епископа северинског, међутим, народ се противио због тога што је био необразован и није знао немачки и латински језик. Након смрти темишварског владике Николе Димитријевића (епископ темишварски од 1728. до 1744.) 27. јуна 1744. године, царица Марија Терезија је 24. фебруара наредне године потврдила за темишварског епископа Георгија Поповића. О овом периоду његовог живота имамо највише података у историографији. Подигао је и осветио темишварску саборну Цркву, епископски двор, школу за омладину и школу за образовање парохијског свештенства. По свему судећи, иако необразован добро се снашао у новом окружењу. Веома интересантне податке о њему нам је оставио Доситеј Обрадовић у свом делу „Живот и прикљученија.“ Он је и лично упознао владику и како сам бележи, оставио је на њега велики утисак. Забележио је како владика Георгије има слободан дух, како је „трезвенијех погледа“ на религиозни живот, Цркву и друштво. Записао је и да је јео месо, због чега су га многи осуђивали.


Митрополит нишки и белоцрквански и епископ темишварски Георгије Поповић, преминуо је изненада 12. децемба 1757. године у шест часова изјутра. Сахрањен је у темишварској саборној Цркви у гробу који је себи унапред припремио. По његовој жељи, тело му је балсамовано. На сахрани је било присутно много угледних личности, римокатоличких кардинала, аустријских генерала, трговаца, занатлија, ученика и других. Портрет митрополита Георгија Поповића непознатог аутора, најстарија је ликовна представа једног нишког првојерарха. Оригинал из друге половине XVIII века је изгубљен, а данас се у епископском двору у Темишвару чува копија овог портрета са почетка XIX века. Не можемо знати ко је митрополита Георгија наследио на катедри нишких митрополита. Године 1761. приликом црквене конференције одржане у Нишу, као администратор нишке митрополије помиње се извесни „Глигорије од Кастриотов.“ Могуће је да је реч о архимандриту који је био изасланик митрополита Георгија приликом састанка са патријархом Арсенијем IV и осталим епископима у Пећи. Катедру нишких митрополита након укидања пећке патријаршије 1766. године до ослобођења Ниша 1878. године заузимаће епископи фанариоти.