НИШКИ ПРОТА ЈОВАН ПОПОВИЋ ИКОНОМ И ЊЕГОВО ВРЕМЕ

      Апстракт: У раду се бавимо једном од најзначајнихих личности Ниша и нишке митрополије XIX века, нишким протом Јованом Поповићем (1809- 1903) и његовим временом. Био је изданак благородне свештеничке лозе Поповића, пријатељ краљевског дома Обреновића и велики национални радник. У његово време на катедри нишке митрополије променило се пет митрополита и пет епископа. Као мудром и одговорном човеку патријаршија Велике Цркве, на кратко му је поверила и управљање нишком митрополијом.
     Кључне речи: Јован Поповић, митрополити: Григорије, Венедикт II, Никифор, Јоаникије II, Калиник, Виктор, нова Саборна Црква, Турци, Бугари, Егзархија.
    jpikonom Из записа на надгробном споменику проте Јована Поповића Иконома на нишком старом гробљу, сазнајемо да је рођен 29. априла 1809. године. Податке о његовом животу успео је да 1961. године сачува од заборава блаженопочивши нишки прота Петар Гагулић. Он је из породичне архиве од унука проте Јована, свештеника Тодора Икономовића, добио Служебник штампан у Москви 1769. године. Служебник је повезан у корице од дрвета, обложене дебелом кожом, са утиснутим вињетама на првој и последњој страни, са месинганим жутим копчама, веома добро очуван. Био је својина деде проте Јована Поповића- Илије, који је овај Служебник добио од митрополита нишког Мелетија Мученика. У њему је прота Јован забележио значајне податке о свом животу и животу нишке митрополије његовог времена. На основу ових записа сазнајемо да је Јован Поповић био једино дете нишког свештеника Марјана (+ 22. маја 1826. године) и Ангелине (+ 9. септембра 1850. године). Према традицији онога времена, а услед тешких животних околности у којима се налазило хришћанско становништво под Турцима, Јован Поповић се учио свештеничкој служби у дому свог оца проте Марјана. На жалост, из његових бележака, али ни из бележака његовог сина проте Петра Икономовића, не можемо да сазнамо како му се звала супруга нити када је ступио у брак. Архиепископ и митрополит нишки Григорије рукоположио га је за ђакона 15. фебруара 1842, а већ сутрадан за свештеника. Након смрти митрополита Григорија 18. октобра 1842. године, трон првојерарха нишке митрополије заузеће кир Венедикт II (1842. - 1845.).
     Одмах по доласку у нишку митрополију, почетком 1843. године, кир Венедикт II трудио се као и његов претходник да заведе ред међу свештеницима, који су се поред своје свештеничке службе бавили многим другим пословима. Он је чак успео и да из Цариграда од султана издејствује ферман о коришћењу клепала приликом богослужења у малој нишкој саборној Цркви. О овом догађају је остао запис у Служебнику проте Јована: „У 1843. години, у недељу 19. децембра, први пут је почело лупати клепало у нишкој Цркви по ферману царском.“ Ово је изазвало велико противљење турског становништва, па је паша морао да постави стражу испред Цркве да не би дошло до инцидента. Међутим, Турци су пред Васкрс 1844. године побунили Арнауте из топличког округа да нападну хришћане у Нишу. Из неког разлога до тога није дошло. Према неким мишљењима, због високог водостаја Арнаути нису могли да пређу Мораву, а према запису проте Јована у Служебнику „Осман паша Софијанац дође у Ниш са војску, и удари на Арнаути и покори их.“ О свим овим догађајима остала је забележена једна анегдота. Наиме, због опасности од потенцијалног крвопролића, митрополит Венедикт је замолио пашу да пред Васкрс 1844. године појача стражу испед Цркве, што је и учињено. У поноћ почело је богослужење. Паша је са својом пратњом кренуо у Цркву да се увери да је све у реду, а стража која је испед Цркве дежурала ужурбано је пришла да га поздрави према тадашњим обичајима. Народ је помислио да су Арнаути кренули према Цркви, па „ко се затече у Цркву, све једно врз друго, потрчаше, столови поломише, мнозина погазише, само што нема мртав. Владика побеже кроз пенџер, док не разбра шта је,“ записао је у својим белешкама прота Јован.
     Митрополит Венедикт II је због свог труда да заведе ред међу распуштеним свештенством ступио у сукоб са виђенијим хришћанским првацима Ниша. Наиме, извесни свештеник Наум био је писар код тада виђеног нишког трговца кир Косте Тодоровића. Постоје подаци да је кир Коста имао турски берат о гарантовању грађанских и војних права. Био је нека врста кнеза. Носио је чохано одело извезено златом и увек је ишао на коњу са пратњом. Уживао је велико поштовање и Турака и хришћана. Његова ћерка Настасија била је заручена за митрополитовог брата Димитрија. Поменути свештеник Наум је због свог посла код кир Косте Тодоровића често каснио на богослужења, због чега га је митрополит Венедикт казнио са три дана затвора, коју је издржавао у згради митрополије. Кир Коста је од митрополита затражио да пусти Наума јер му је био потребан у његовим пословима, што је он одбио. Ово је довело до тога да његова кћи раскине веридбу са митрополитовим братом, али и до смене митрополита Венедикта. Као утицајан човек, кир Коста Тодоровић је извршио притисак на Порту да смени митрополита. Како га Турци због клепала, али и због заштитничког постављања према своме стаду нису волели, то је и учињено 2. априла 1845. године. До Нишке Бање митрополита Венедикта је у Цариград испратио свештеник Јован Поповић.
     Митрополита Венедикта II на катедри нишких митрополита наследиће Никифор (1845. – 1847.), човек у позним годинама. О њему знамо само да је осветио Цркву Вазнесења Господњег у Горњем Матејевцу, да је душевно оболео и као такав на путу за Цариград умро у Филипољу 6. децембра 1847. године. Митрополита Никифора наследио је митрополит Јоаникије II. У историографији постоји много подељених мишљења о томе када он постаје нишки митрополит. Тако је на једном месту забележено да је у Нишу остао само две године, а на другом чак четрнаест година. Ипак, највероватније је да у Ниш долази већ почетком 1848. године. У прилог овоме навешћемо белешку у Служебнику проте Јована Поповића из које сазнајемо да је 29. јуна 1848. године од митрополита Јоаникија произведен за протопрезвитера, а већ следеће 1849. године, 16. јуна добио сина Петра. Одмах по свом доласку у Ниш, митрополит Јоаникије II био је запажен, како од хришћанског становништва као велики ауторитет и прави пастир повереног му стада, тако и као трн у оку од турских старешина. На основу сачуваних историјских података можемо да претпоставимо да је био из високог сталежа, јер је имао „држање као из царскога рода,“ а како ћемо даље видети, био је и веома богат. Из Цариграда је од султана успео да добије ферман за зидање новог нишког саборног храма, који и према данашњим мерилима има импозантне размере. Камен темељац нове Цркве осветио је 18. октобра 1856. године, али је идеју о изградњи Цркве имао много раније. Због тога је он 6. јануара 1850. године посветио проту Јована Поповића за сакеларија нишке митрополије и као човеку од поверења дао му на чување кључеве ризнице и поверио сакупљање новца за изградњу нове Цркве.
     Изградњи катедралне Цркве нишке митрополије претходио је Париски мир 1856. године, према коме Турска на притисак европских сила признаје равноправност хришћанима у Отоманској империји. То је de facto значило да се дозвољава зидање нових и обнова старих Цркава. Почетком јануара 1856. године, митрополит Јоаникије дао је већу суму новца (према неким белешкама 200 000 гроша) и посветио проту Јована за Иконома нишке митрополије, поверившши му бригу око зидања нове Цркве. Непосредно после освећења темеља, већ на пролеће наредне 1857. године почела је изградња Цркве. Брзо напредовање Цркве, али и велико залагање митрополита Јоаникија за свој народ, засметало је Турцима. У летопису нишке саборне Цркве о њему је остало забележено да је штитио сељаке од спахијске неправде; саветовао их да им је најбољи спас откуп од истих и давао им новац за то. О свом трошку слао је сељаке у Цариград по депутације о откупу. Због свега овога довео је свој живот у опасност, па се повукао у Цариград 1858. године. У поменутом летопису записано је да митрополит Јоаникије „изгуби епархију за народ.“ Прота Јован Поповић у свом Служебнику забележио је да „у време Зејнел- паше протеран би Јоаникије митрополит, што брањаше сиротињу.“
     На место протераног митрополита Јоаникија II постављен је митрополит Калиник, који је због противљења нишких турских старешина, али и због покушаја бугарских егзархијста да на трон нишких митрополита поставе Бугарина, дошао у Ниш тек 3. јула 1860. године. Његово име помињало се на богослужењима, а у административним пословима митрополита је замењивао прота Јован Поповић Иконом пуне две године. У збирци Историјског архива града Ниша (Varia 572/1), чува се неколико драгоцених докумената из овог периода. Између осталих тамо је и једна молба лесковачких свештеника упућена проти Јовану, у коме га моле да посредује код нишког паше да одложи рок за прикупљање пореза који нису успели да сакупе на време. Молба је датирана 29. јула 1859. године. У истој збирци, чува се и познати проглас свештенства епархије нишке, који је у својству владичанског Епитропа написао прота Јован. Реч је о читком рукопису црним мастилом, на целој страни великог табака. Проглас позива народ да помогне наставак подизања нове Цркве, који је највероватније због одсуства новог нишког митрополита заостајао. Због историјске важности, проглас износимо у целини:
     „Благословени Христијани, по вашем желанију и обшчему хотјенију, по славу Бога Оца нова церков у зданију напредуе, и зато свима благу надежду даје, да ћемо се у име Бога сподобити и Великолепну церков имати. Но будући посао није мали, зато трудеши ваши, и иждиванија ваша не могу да буду мали, као што пословица каже: „Велика ствар, не купује се за малу цену.“ Већ како што је церков израдна, пространа и међу прочим народима и Варошима прочута, и по видимому да ће се млого цркве отликоватим тако и ви треба особито на нју да обратите вниманије. Особито да се постарате и дјелом и с трошковима вашима. Зашто, кад около овај посао толики зидари, ковачи, арбаџије и прочии свој рад наоде, и кад сви овим већим числом лјуди тим зданијем себе издржавати имаду, кромје што се јошт разне железне материје великом сумом из стране землје зато набављају, то- ме оће се велико стараније и велико попеченије. Сваки дан оће на ови работници да се гледа, па и уредно да им се плаћа; зашто, они се тим ухлјебленије налазе. А, којее то дужан прегледати, настојавати па и плаћати? То дужно је обшчество; зашто ово је вам обшчи дом и жилишче Бога. Даклем, браћо моја, да би овај у славу Бога започети храм добар свршетак получио, треба вами и болије потрудити се. По еснафима као што за собираније милостинје опредјелно, сложно и ревностију обдержими кад вами первомаистори да приходита и опредјелену вами милостинју с благодаренијем предавати им, без и да се истезавате, или да се лјутите, ако је некоме и неки грош више опредјелен за даваније. Зашто, ако некоме и повише неки грош падне, то неће га изгубити по ономе гласу Евангелија: „Не стјажите себе сокровишча на земљи, но на небу, идјеже ни червија подкопавајут ни татје крадут.“ Ово је за нас, Братија моји, најудобнја прилика, да можемо спасити душе наше. Ово је прилика, да оставимо сокровишче наше на Небо; гди, по Евангелскоме реченију, нити црви подкопавати га могу, нити лопови украсти, но пребиваће пред Богом, или опомињати га да се смилује на наша сагрешениа. Доста пута трошимо млого више него што би требало, само да угодите себе и лјудима; ма колико би правије било, да потрошимо једну част одимаије наше за угодити Богу. А, нарочито и наша је дужност да избјежимо обшче подпомагати, као и за собствено наше зданије. Зато, браћо, треба да будете у даванију шчедри, и у настојанију брижљиви. Честнии сваког Еснафа маистор, по горереченому, своим опредјеленим первомајсторима своју одређену јему милостинју нек изручава первомајстору; а первомајстор, нек исту сакуплјену суму преда Кир. Х. Димитрију Лазаревићу, те, долне потребе церковне да се подмиравају. Тако подмиравајући сваке потребе на време, и рад, у свое благовремије оће да буде оправен; и ви један према друима оправдаеми обшчесердечноју радостију оћете да се возрадуете гледајући Великолепије храма сего. А нарочито Господ Бог, видећи вашу взајамну љубав, вашу братску слогу, и вашу ревност за нјегову славу, јамачно, оће да се смилуе на ваша согрешенија, и за ваша добра дјела и иждиваније, оће да подари здравие нерушимо вам и чадом вашим. „Које јест лучше, не жели злато и камен честен.“ Оће да благослови ваше раднје и ваше трговине, да се једним мгновенијем ока с срећом невидимо ползуете, те, да издату вами милостинју, да један сто да придосподоби вас во свију вас во обшче здрави и неповредими са сваком задоволству и срећом преисполнјени, данашњи чудесни Праздник и у нову Црков, но нјему посвећени храм да се поклоните, и у напредак благодатију нјеговом за многаја лјета празднуете. Сија всја посилаемим да вас молитвами нашег новог Архијереја Кир Каллиника да будут всјех вас- амин.
У неприсуствију Нјеговог Високопреосвјашенства Епитроп: Иконом П. Јоан Поповић.“
     Долазак митрополита Калиника у Ниш од Турака и Бугара није наишао на добродошлицу. Ову ситуацију најбоље описује Ф. Каниц, који је и сам упознао митрополита Калиника неколико дана након његовог доласка у Ниш. Он каже за њега да је имао „дубок презир према свему што је бугарско,“ али оправдава његово понашање у датој ситуацији, јер је нишка епископија била лишена свог поглавара управо због тенденција Бугара да у Ниш доведу свог човека. Митрополит Калиник био је лични пријатељ митрополита београдског Михаила. Подигао је иза данашње саборне Цркве српску школу, богослужио на словенском језику, слао младиће у Србију и Русију на школовање, због чега је под великим дипломатским притиском Бугара на Порту протеран из Ниша 25. марта 1869. године. У време митрополита Калиника на основу докумената из поменуте збирке сазнајемо да је 1864. године прота Јован Поповић био старешина метоха манастира светог Јована Рилског у Нишу. Након одласка митрополита Калиника, борба између патријаршије Велике Цркве и самопроглашене бугарске Егзархије која је имала подршку Порте, поново оставља нишку митрополију упражњеном, а њене административне послове обавља прота Јован Поповић.
     Тек и септембру 1872. године, Синод цариградске патријаршије изабрао је за нишког митрополита, епископа иринопољског Игнатија Икономидиса. У први мах, изгледало је да ће цариградска патријаршија успети да добије берат за новоименованог митрополита нишког, међутим до тога није дошло. Игнатије Икономидис остаје привремено у Фанару, да би 1875. године постао херцеговачки митрополит. Његов долазак у Ниш ометали су код Порте Бугари - доглавници, турски паша у Нишу и сви бугарски службеници у улози турских чиновника при Порти. Уместо њега, за нишког митрополита као клирик бугарске Егзархије постављен је, Нишлијама по добру познати духовник нишког хиландарског метоха, деда Виктор Чолаковић (1872. - 1883.). У новонасталим околностима, а како ће касније посведочити син проте Јована- прота Петар Икономовић, Јован Поповић Иконом био је жестоки противник бугарске Егзархије. Увидевши опасност од пропаганде и асимилаторске политике Бугара и немоћ цариградске патријаршије да исту спречи, прота Јован одлучује да се окрене београдској митрополији и митрополиту Михаилу. Како нам у својим „Успоменама“ сведочи прота Петар Икономовић, већ 12. маја 1872. године, прота Јован, његов син Алекса и он, састали су се са кнезом Миланом и митрополитом Михаилом у згради митрополије у Београду. Тада је проти Јовану поверено да крене у Сарајево и тамо преда писмо кнеза Милана вођи устанка у Босни, архиманриту Сави Косановићу (1839- 1903), потоњем митрополиту дабро- босанском. 16. маја са сакривеним писмом у ципели, прота Јован креће у Сарајево где успешно обавља поверену дужност. Нови сусрет са кнезом Миланом и митрополитом Михаилом догодио се наредне 1873. године. Том приликом је кнез Милан наложио проти Јовану да се због старости повуче из активне свештеничке службе и своје место уступи његовом сину Петру, као млађем и енергичнијем човеку који ће се активније борити против бугарске Егзархије. По доласку у Ниш прота Јован и његов син Петар подносе две заједничке молбе вишечланом Синоду нишке митрополије, које су одбијене. У наведеној збирци Историјског архива чува се њихова трећа молба, потписана од „Петра Икономових Поповића“ и „Ване Поповића Иконома.“ На крају молбе стоји својеручно обећање проте Јована „да се неће више мешати у парохији и у другим стварима општим; да је много стар, ћопав, сакат и не види ништа.“ Прота Петар у својим „Успоменама“ каже да је ова обавеза била услов Синода нишке митрополије да га рукоположи за свештеника, јер су се бојали „гркоманства,“ проте Јована, односно његовог противљења Егзархији.
     16. фебруара 1874. године, прота Јован Поповић Иконом повлачи се са своје парохије и уступа је свом сину Петру Икономовићу. Исте године купио је у близини саборне Цркве чувену нишку кафану касније названу „Код Маргера,“ коју ће касније његови унуци продати браћи Живковић. Ипак, он је и даље као свештеник уживао велико поштовање народа, свештенства, али и митрополита Виктора који му је био дугогодишњи пријатељ. У прилог овоме навешћемо сећања познатог нишког учитеља Димитрија Цветановића (1855. – 1934.) о богослужењу Великог Четвртка 1876. године у малој нишкој саборној Цркви: „Кроз северна врата из олтара излазе два ђака са рипидама, два ђакона, сви свештеници, три калуђера (хиландарски, дечански и рилски, који су стално живели у Нишу у својим манастирским метосима), за њима иде митрополит. Место сјајне владичанске патерице носи он велики црни дрвени штап у знак жалости. Сви обучени у жалосним црним одеждама певају „Днес Христос висит на древје...“ Јавља се из олтара Христово Распеће, које носи најстарији свештеник на десном рамену. На Распећу горе три велике воштанице. Свештеник је био Иконом Јован поп- Ване. У оно доба било је проте, али према цариградском правилу у свештенству најстарији чин био је Иконом.“
     Ослобођење Ниша 31. децембра 1877. године, које је се у великој мери догодило и заслугом проте Јована и његовог сина Петра, направиће прекретницу у даљем животу нишке митрополије. Два месеца касније, напокон ће бити освећена нова саборна Црква, митрополит Виктор Чолаковић пристаће уз српску митрополију, а прота Јован и даље ће уживати исти углед и поштовање. У новој организацији некадашње нишке митрополије, а сада само епархије, 11. фебруара 1879. године основан је Духовни суд, а прота Јован постао његов почасни члан. У шематизму нишке епархије из 1899. године, прота Јован се појављује као парох друге парохије при Цркви Силаска Светог Духа на Апостоле, али по свему судећи изгледа да је ово била само почасна титула. У поменутој збирци историјског архива чува се и пуномоћје манастира Хиландара проти Јовану и његовом сину Петру, датовано 30. јуна 1893. године, да могу да заступају хиландарски метох у Нишу „воде економију и ред, бране његове интересе, чувају од повреда, погађају и отпуштају послужитеље и томе подобне.“
     Због сукоба са тадашњим нишким епископом, прота Јован остатак свог живота провео је у највећем сиромаштву. Упокојио се у Господу коме је верно служио 16. маја 1903. године у 95. години живота. Сахрањен је на нишком старом гробљу.