ПРОГРАМ ПРЕДАВАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА У ЦРКВИ СВЕТОГ ЦАРА КОНСТАНТИНА И ЦАРИЦЕ ЈЕЛЕНЕ. О БОЖЈЕМ ПОЗИВУ ПО СВЕТОМ ПИСМУ НОВОГ ЗАВЕТА

hram sv cara konstantina i jeleneЦрква Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу са благословом Његовог преосвештенства епископа г. Теодосија наставља свој недељни програм. Сваке среде у редовним приликама, у продужетку акатиста од 18 часова, предвиђено је организовање предавања из Светог писма. Тема предавања на дан 14. јуна била је ''О Божјем позиву по Светом писму Новог завета''. Предавач је био др Ивица Живковић, епархијски службеник и бивши професор богословије.

РЕЗИМЕ ПРЕДАВАЊА:
Када Свето писмо говори о Божјем позиву, оно тиме најављује ослобађање човека од свих људских прописа, од свега што притиска, што оптерећује, што ствара бриге и мучење савести. Када одговоре на Божји позив, људи излазе испод тешког јарма својих властитих брига и прелазе под благи јарам Исуса Христа, Сина Божјег. Исус од нас не захтева ништа, а да нам за то не даје снагу да то и учинимо. Исусова заповест никада не жели да уништи живот, већ да га одржи, ојача, излечи.
Према мотивима из Новог Завета, вера је скривено благо у пољу због којег човек иде и с радошћу распродаје све што има. Она је Царство Христово због којег човек ископа око ако га оно саблажњава. То је позив Исуса Христа због којег ученици остављају своје мреже и одлазе за њим. То је јеванђеље које се увек тражи, дар за који се моли, врата на која мора да се куца. Она је скупоцена јер кошта људски живот, а вера је, јер тек на тај начин добијамо живот. Скупоцена је јер проклиње грех, а вера је јер оправдава грешника. Вера је скупоцена пре свега зато што је Богу била скупоцена, зато што је коштала живота његовог Сина. ''Ви сте, наиме, скупо купљени'' (1 Кор. 6. 20). Не може нама да буде јефтино оно што је Богу скупо. Скупоцена вера јесте да је Бог постао човек ради нас. Вера је Божја светиња која мора да се чува, која се ''не даје псима''. Она долази као опраштајућа реч уплашеном духу и сломљеном срцу. Срећни су они којима вера не значи ништа друго него одговор на Божји позив и Божји позив ништа друго него њихову веру.
Христове речи ''Хајде за мном'' не значе неки животни програм чије остварење делује да има смисла, или неки идеал којем треба да стремимо. Онај ко је позван оставља све што има, не да би тиме учинио нешто велико, неку жртву или нешто што је посебно вредно, већ једноставно ради позива. Ако Левије не остави царинарницу он једноставно не може ићи за Исусом. Мостови су порушени и једноставно се иде напред. Човек је позван да изађе и треба да изађе из тога како је до сада живео, да би могао да живи у правом смислу речи. Старо остаје иза, у потпуности се оставља. Човек је бачен из релативне животне сигурности у потпуну несигурност. Вера није ништа друго него везивање за самог Исуса Христа, то је управо рушење сваког програма, сваке рачунице, сваког идеала. Зато није могућ никакав даљи садржај, јер осим Исуса не постоје никакви садржаји. Само веза са Богом. Вера значи позив на одређене кораке. Већ први корак који следи када чујете позив раздваја вас од тога како сте живели до тада. Тако се Божји позив одмах претвара у једну нови ситуацију. Цариник је морао да остави царинарницу а Петар је морао да остави своје мреже да би могао да следи Исуса. Божја реч није учење, већ једно ново стварање живота. Мора се учинити први корак послушности Богу, како вера не би постала побожна самообмана, јефтина благодат. Битан је први корак. Он се квалитативно разликује од свих следећих. Први корак мора одвести Петра од његових мрежа, мора одвести цариника с посла, мора одвојити младића од његовог богатства. Једино у том новом начину живота, која је створена кроз Божји позив и човекову послушност, може се веровати.
Младићево питање ''које заповести?'' већ само по себи значи одбијање послушности према заповестима. На место простог и безазленог деловања ступа подељено мишљење и сумња. Позив на етичку рачуницу јесте отказивање послушности. То је повлачење од Божје стварности и прелазак на људске могућности, од вере ка сумњи. Исто питање у којем младић тражи да прикрије своју непослушност открива га онаквог какав јесте, наиме као грешног човека. Он се нада да ће му Исус понудити решење своје недоумице и своје рачунице. Уместо тога на удар није дошло питање већ он сам. Једини одговор на то је захтев да се сада више не дискутује већ да се коначно буде послушан. Исус је од богатог младића захтевао добровољно сиромаштво, Левије је био позван да напусти посао, а Петар свој занат. Петар је био позван и да закорачи у узбуркано море. У свему томе захтевано је само једно: ослонити се на реч Исуса Христа, сматрати ту реч сигурнијим ослонцем него што су све сигурности овога света. Силе које су хтеле да се испрече између Исусове речи и послушности биле су велике и тада као и данас. Разум је противречио, савест, одговорност, пијетет и сам закон. Али Исусов позив је надвладао све то и довео до послушности. Била је то сопствена Божја реч, која захтева једноставну послушност. Конкретан Божји позив и једноставна послушност су безусловно важни. Бог нас тиме позива на конкретну ситуацију у којој можемо да верујемо. Једино у конкретној послушности човек постаје слободан да верује Богу.
Позив на веру у Светом писму Новог завета стоји у вези са објавом о Исусовом страдању. Исус Христос мора да пострада и да буде одбачен. Страдање и одбацивање није исто. Исус који страда могао је да буде још и херој, прослављени Христос. То страдање могао је да прати читав свет, са чуђењем и сажаљењем. Ако је неко страдање трагично, оно у себи носи властиту вредност, властиту част и поштовање. Међутим, Исус је у страдању одбачени човек. Бити одбачен одузима вашем страдању сваку част и поштење. Страдање и одбаченост су сажети израз за Исусов крст. Смрт на крсту значи страдати и умрети као отпадник. Исус мора да страда и буде одбачен на основу Божје воље. Сваки покушај да се то спречи јесте сатански. Ако је то учинио Петар, то нам говори да се читава рана Црква противила страдалом Христу. Она не жели таквог Господа и не жели да јој се као Христовој Цркви кроз њеног Господа намеће закон страдања. Петров протест је његово негодовање да и он буде послат на страдање. Неопходност да Исус страда сада се јасно и недвосмислено преноси и на његове ученике. Ако је Христос једино Христос ако страда и бива одбачен, онда је и ученик једино ученик ако страда и бива одбачен као састрадалник на крсту. Вера као веза с Богом ставља онога ко верује под Христов закон, то јест крст. Христа може да следи само неко ко је умро за своју вољу, за своје намере и планове, јер нас свака Исусова заповест позива да умремо са својим жељама и страстима. Увођење човека у веру, крштење у име Исуса Христа, јесте смрт и живот. Крштење ставља хришћанина у свакодневну борбу против греха и ђавола. Тако сваки нови дан са својим сузбијањем овог тела и овог света доноси ученицима Христовим нова страдања Исуса Христа. Ране и ожиљци које носимо из ове борбе јесу знак нашег заједништва са Исусом на крсту.
Христос је страдао због грехова света и на њега је пао сав терет кривице. Зато и нас његове ученике оспоравају и на нас пада грех. Он нас покрива једино срамотом и нас истерују као жртвеног јарца изван градских врата. Тако сваки хришћанин постаје носилац греха и кривице за друге људе. Он би под тим теретом морао да се сломи када и њега самог не би носио онај који је понео све грехове. Тако ми можемо снагом Христовог страдања да победимо грехове који падају на нас тиме што ћемо да их опростимо. Тако страдање постаје обележје наше вере. Вера је исто што и страдање, не страдање које бирамо и хоћемо, већ оно које прихватамо и трпимо. Ко не жели да узме свој крст и да преда свој живот страдању, тај нема заједницу са Христом и није његов верник. Ко пак изгуби све што је некада имао у вери, у ношењу крста, тај ће га поново наћи у самој вери, у крстоносном заједништву са Христом. Страдање мора да се носи. Или свет мора да га носи и да тако пропадне, или да оно падне на Христа и тако да буде побеђено. Страдање тако пада и на вернике Христове и они га носе тако што је оно само ношено од стране Христа. Заједница Исуса Христа стоји као посредник пред Богом за свет тако што следи Исуса под крстом. Сваки онај ко хоће да верује у Исуса позван је да га следи и да носи крст. У ношењу је суштина вере. Као што Христос чува заједништво са Оцем тиме што носи крст, тако и онај ко следи Христа чува заједништво са Христом на исти начин. Човек може и да одбаци терет који му је наметнут. Али он се тиме уопште неће ослободити терета, већ он тада носи један далеко тежи, неподношљивији терет. Ићи под Исусовим крстом није беда и очај, већ је то окрепљење и мир за душу, то је највећа радост. Ту се више не крећемо под самостално начињеним одлукама и теретима које смо сами бирали, већ под јармом онога који зна за нас и који и сам иде под јармом.

У Божјем позиву већ је извршен раскид са природним стањем у којем је човек живео. Ниједан човек не може да верује у Исуса ни да га следи ако није признао и потврдио већ извршени раскид са оним што га је везивало. То што га раздваја је сам живот и само јеванђеље, то је сам Христос Син Божји. Он се својим оваплоћењем, тиме што је постао човек, поставио између мене и свих датости овога света. Ја више не могу назад. Он је у средини. Он не стоји само између мене и Бога, већ стоји у средини између мене и света, између мене и других људи и ствари. Он је посредник, не само између Бога и човека, већ такође између човека и човека, између човека и стварности. Онај кога Бог позива, он на тај начин види да је у свом односу према свету живео у обмани. Та обмана зове се везаност. Она га је спутавала у вери и послушности. Он сада зна да ни сам не може бити везан ни за шта у свету, ни у најужим везама свог живота, ни у крвној вези са оцем и мајком, с децом, са браћом и сестрама, у брачној љубави, у друштвеним одговорностима. Између сина и оца, између мушкарца и жене, између појединца и народа стоји Христос, посредник, без обзира на то да ли га они препознају или га не препознају. За нас више не постоји пут ка другом осим пута преко Христа, преко његове речи и наше вере. Свака везаност је превара. Превара која скрива истину мора да се одбаци. Зато и свака везаност са природним датостима живота мора бити одбачена ради Сина Божјег. Јер свака везаност за нешто друго је, свесно или несвесно, окретање од Христа Сина Божјег, и то управо тамо где ми покушавамо да је представимо као хришћанску. Никакав властити пут не води од човека ка човеку. Никакво саосећање пуно љубави, никаква промишљена психологија, природна отвореност, не долазе до душе другог човека. Не постоје душевне везаности. Христос је тај који стоји између. Зато је молитва најсигурнији пут ка другоме (и ка својој деци, и ка свом брачном другу, и ка својим родитељима и ка свом народу). Заједничка молитва у име Христа на литургији јесте истинско заједништво. Без тога је све само обмана. Не постоји стварна веза са оним што нам је дато у животу, не постоје стварне одговорности у свету без признања греха, а грех је раскид којим смо већ раздвојени од њих. Не постоји никаква стварна љубав према свету осим љубави којом је Бог заволео свет у Исусу Христу.