ПРОГРАМ ПРЕДАВАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА У ЦРКВИ СВЕТОГ ЦАРА КОНСТАНТИНА И ЦАРИЦЕ ЈЕЛЕНЕ. ДУША И ТЕЛО ПО СВЕТОМ АПОСТОЛУ ПАВЛУ

hram sv cara konstantina i jeleneЦрква Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу са благословом Његовог преосвештенства епископа г. Теодосија наставља свој недељни програм. Сваке среде у редовним приликама, у продужетку акатиста од 18 часова, предвиђено је организовање предавања из Светог писма. Тема предавања на дан 3. маја била је ''Душа и тело по Светом апостолу Павлу''. Предавач је био ђакон Дејан Николић, професор Призренске богословије Светог Кирила и Методија привремено у Нишу.

РЕЗИМЕ ПРЕДАВАЊА:
Када преводимо са старогрчког, на којем је писано Свето писмо, ми не владамо свим терминима које су користили филозофи, нити имамо могућности да уђемо у њихов поглед на свет. Проблем почиње када себи дајемо за право да превише судимо на основу врло мало информација. Једна од тема која се тиче односа душе и тела јесте мишљење да је само Бог бесмртан по природи, док је душа смртна. На другом месту учимо да је тело смртно, а душа бесмртна. Важно је да имамо добру вољу да разумемо ова одударања, како бисмо дошли до најбољих могућих тумачења. Свети оци који су говорили о томе расправљали су са старогрчким филозофима, који су сматрали да душа постоји одувек, да је вечна а не створена. Свети оци су на то одговорили да душа није бесмртна по својој природи, али то јесте захваљујући томе што је Бог ствара и одржава. Она није сама од себе бесмртна, већ у Богу. У супротном, то би значило да је душа неко божанство, биће које је само себи извор постојања. Нека учења о човеку говоре о духу, души и телу. У том односу, дух је оно што је у човеку везано за лик Божји, а душа је оно што оживљава тело, што чини да тело дише и да се креће. Ми смо сви душевна бића, имамо осећања, темперамент. То је душевни живот, који изучава психологија. Оно што је важно јесте начин на који употребљавамо своје природне особине. Не постоје два иста темперамента, којаа се могу уклопити у један исти шаблон. Раазлике у темпераменту су нешто што је ддобро и пожељно, што ствара богатство. Добро је да оне не буду разлог за раздоре и свађу, већ прилика за међусобно удопуњавање. Сви смо ми производ неких утицаја током одрастања. Наследили смо и лоше и добре ствари, научени и једном и другом. Греси и врлине оних који су одрастали у добром и оних у лошем окружењу биће другачији. Апостол Павле пише да нико не зна шта је у човеку осим духа човечјег. Значајан је чак и труд који не донесе много плода, јер је моћ људске природе велика. Ми се надамо да такви напори неће остати пред Богом непознати. Човек може утицати само на своје понашање, а не и на своја осећања и своје мисли. Не можемо се лако ослободити својих мисли. У фази предлога ми нисмо ни одговорни за њих, јер не можемо да контролишемо њихов наилазак. Грех настаје приликом њиховог усавајања и саглашавања са њима. Лоше мисли треба пустити да дођу и прођу. Врхунац греха је зло дело које настаје као последица тих мисли, након што их је човек усвојио. Треба радити на главним стварима: да имамо боље односе са другима, да будемо ревноснији у вери. Живот се догађа између нас и наших ближњих, а не у нашим главама.