КУЛТУРНИ ПРОГРАМ СВЕТОСАВСКОГ ДОМА, О ОДНОСИМА ИЗМЕЂУ ЉУДИ

800x600 svetosavski dom u NisuСветосавски дом Саборне цркве са благословом Његовог преосвештенства Епископа г. Теодосија наставља свој недељни културни програм. Сваког уторка у редовним приликама, у продужетку акатиста од 17 часова (због летњих услова померено за 18 часова), предвиђено је организовање предавања, промоција и трибина. Двадесет седмо по реду предавање, на дан 18. јула, одржано је на тему ''Односи међу људима''. Предавач је био јереј Милан Крстић, дипломирани теолог и парох орљански.

РЕЗИМЕ ПРЕДАВАЊА: Све што човек чини у животу дешава се кроз однос. У односу се одређује и показује човеково истинско постојање. Човек је биће комуникације, биће дијалога. Икона Божја по којој је он створен односи се на све оне потенцијале, дарове које је Бог уметнуо у човека стварањем, објављујући на тај начин и самога себе. Највећи дар стварања човека је слобода. Одмах после ње то је словесност, могућност човека да своје мисли износи кроз речи. Човек је биће које одлучује, а његова слобода носи и своју одговорност. Он може да прекрши Божју заповест, али из послушања може и да је одржи. Крајњи циљ заповести је да путем њеног испуњавања, кроз заједницу са Богом, човек достигне обожење. Грех се покренуо тако што је први човек Адам принео читав свет себи, уместо да, слободно одгоравајући на Божји позив, себе са читавим светом принесе Богу. Нови Адам, Спаситељ Христос, послан од Оца, пружа могућност да овај свет кроз њега ипак уђе у заједницу са Богом. Он нас спасава и преводи из ропства смрти у вечни живот, дошавши у људском лику, као Богочовек. Задатак сваког људског бића је да се оствари кроз однос према другом. Кроз однос са Богом могуће је да смртност буде превазиђена. Бог узима људску природу на себе и својим васкрсењем омогућава да и човек учествује у вечном животу са њим. Волећи свог ближњег ми волимо Христа, јер је сваки човек створен по икони Божјој. Начин постојања у цркви одликује се позивом упућеним човеку на подвиг, да иступи из себе ради другога и да прихвати читаво биће свог ближњег, са свим његовим врлинама и манама. Човек се у животу цркве остварује у заједници са Богом и са другима. Свака врста повлачења у себе затвара човека у односу на другог. Самовоља која се остварује као гордост нешто је чега се треба највише чувати. Она настаје као покушај наметања свог доживљаја вере другоме. Уместо тога позвани смо да се молимо Богу за обраћење својих ближњих, поштујући њихову слободу. Вера у Бога је дар који преносимо кроз наше лично искуство једни другима. Не може човек у цркви испуњавати своје религиозне потребе не марећи за оне поред себе. Свако од нас носи у себи жаоку против које се бори. Зато нам је потребна црква. Све оно што чинимо до тада ми на литургији приносимо каао дар Богу. Приносимо свет Богу кроз захвалност за све оно што нам је дао. Треба волети другог не у сентименталном смислу, већ прихватајући га онаквог какав јесте. Када човек нема светињу у центру свог живота, онда му ни други човек није важан као светиња. Ово је време равнодушности и насилног наметња слободарских идеја. Али човек је слободан једино ако је у заједници са Христом. У супротном, он приноси овај свет себи и на тај начин промашује своје назначење. Наш однос се потврђује кроз литургијско богослужење у цркви. Литургија припрема човеково биће да уђе у заједницу са Богом. Ми већ у овом тренутку на литургији живимо животом Царства небеског, заједнице која слави Бога. Треба пазити на себе, да наш однос буде остварен у Христу, а да истовремено једни друге не повређујемо својим грехом,.